svim zainteresovanima koji žele da mi se pridruže u bušenju pneumatika nepropisno parkiranima po novim trotoarima u mom kraju. oni dignu ivicnjake da se to ne radi (to jest da se plaća parking), al' uvek ima neki smart ass da ipak stane na trotoar. ''nema mesta za parkiranje''. ma nemoj. nego nece da plate pa zakrce prolaz. ''ostavio sam metar i po'', rece jedan pre neki dan. vau, citavih metar i po, pored njega ni kolica ne mogu da prodju. i šta metar i po kad ima 4 metra trotoara? pa bljesne ulica, narod se više ne tiska po bulevaru izmedju automobila i kioska, a male removable tezge da ne pominjem.

što srbin voli da se pravi pametan, cudo jedno.

zato sad sledi gerilski napad. urrrraaaaa!

obožavam pozorište iako retko idem. obucareva deca imaju najgore cipele.

pozorište ima tajnu koju nema film, nema ni televizija. ta je tajna u mirisu pozorišta. cak i kad je novo i u hromu i celiku kao ovo preko puta mene, pozorište miriše na poseban nacin. kad udješ unutra ne znaš da li je napolju dan ili noc i koje je godišnje doba i koliko ceš unutra ostati. jer cesto ne možeš da odeš, ja ne mogu da odem, ne da mi se, osim ako nisam jako besna pa jedva cekam kraj kao na ''hamletu'' prošle godine. (ima da bljujem na tu izvedbu ovako u odjecima još dugo.)

pozorište je cudo jer je živo. samo sad i ovde, ne sutra, ne kad smontiramo, ne kad se prodaju karte i izlaze kritike, nego onda kad traje predstava ili proba. sve je živo, dekor inace mrtav i siv, kostimi inace prašnjavi nepopeglani, perike bez mozga, govor koga u drugim umetnostima nema, pokret ako je i zamrznut. i traje samo sad. kad se snimi i prikazuje na platnu, nije živo, možemo da se divimo postavci kao u filmu, ali nije živo. ima vrednost samo dok traje cak i ako godinama posle prepricavamo kako je neka predstava bila cudo. tad, posle tri udarca (koji se koriste u francuskom pozorištu da obeleže pocetak predstave, ili posle onog ''može'' koje dobaci reditelj iz publike tokom probe, tad pocinje cudo, magija, zaumno kakvog nema ni u jednoj okultnoj disciplini, oživi sve. i dekor i svetlo i reč i pokret i muzika.

više volim probe nego predstave. dok se prepiremo, tražimo, nadžnjevamo, ubedjujemo, placemo. predstave su pravi život pozorišta, ali njih nema bez proba i zato probe više volim.

šta košta 270 dindži kad se produžava licna karta? ona knjižica? onda je skupa, i onako je ružna i neprakticna. to što neko zavede i primi dokumenta? to vec placamo iz budžeta. da produžiš licnu kartu treba pare za slikanje što je oko 250 i pare za upis, 270.

e sad, sve bi to bilo ok da je to pasoš koji NE MORAŠ da imaš, pa ko te šiša, plati. al licnu kartu moraš da imaš.

mamicu im lopovsku. mrzim te stvari. da nešto moram, a oni mi odredjuju cenu.

cicija sam. za 500 kinti ima fina pomada da se kupi bre. i nemoj neko da mi kaže da je tako svuda. svuda je znaci pljacka i ''svuda'' nije opravdanje.

biram te po tome šta slušaš. nemam protiv da slušaš cecu, al te onda ne biram. nemam protiv cecU, al' neka me se zaobidje. ceca je sad kao neka jedinica mere. ekstremna mera. ako si cecinac il si ekstra kreten il si ekstra in. misliiim....

kao klinka sam slušala r'n'r. sve su moje drugarice volele leo sayera (dal' se tako zvao) a ja marka bolana. bolan marko. t. rex. kasnije sam cak i pevala jednu njegovu pesmu. nekad cu da vam okacim. posle sam opet slušala rok, kao malo veca klinka, samo sad simfo-rok. jeee. emerson lake & palmer. grupu yes i pink floyd. u to sam završila akademiju i bacila se na klasiku. do temelja. opera i mocart. tu sam izoštrila ukus. ne poznajem romaticare, ne stigoh još. ni ruse baš, osim baleta. luda sam za muzikom baleta ''romeo i julija''. visila sam u beogradskoj operi, silom (radije milom) prilika.

onda je došao reggae. sa lakim drogama, naravno rege. sa težim jazz. nikad se nisam naucila na jazz. tu sam stuck kod big benda, ne volim majlsa iako je to bogohuljenje. ali zato obožavam garbareka i zavinula. još uvek.

onda je rege stao. i vratio se r'n'r. u obliku pearl jam, creed, him, evanescence. i redom. još me to drži, kao da sam ostala negde neiživljena sa tom muzikom. znam da je klasicna muzika neprestano otkrivanje za razliku od rokenrola, još uvek slušam mocarta i bahove celo svite, još uvek placem kad cujem drugi stav koncerta za klavir u d-molu, ali opet volim rok, bes koji u meni budi, ono vreme iz mladosti koje bi zbog pristojnosti godina koje nosim trebalo da je davno za mnom.

sad mi svira pearl jam ''man of the hour''. i na neke pesme mogu da placem jednako kao na mocarta. spremam se za koncert u zagrebu.

dobrodošli (pauza) u narodno pozoriše.
a sad:
dobrodošli (bez pauze) u guchu.

bila ja jednom. poslom, pa taman lepa prilika da vidim guchki sabor ili kako se zvaše. velika srpska tekovina ispijanja rakije i piva, pišanja u obližnje kukuruze i galame koju prave trube.

za moj pojam, bljak. sad reklamiraju na tv. ima guca da zaradi. jedino što mi se svidelo je svadbarski kupus. iz onog dubokog zemljanog lonca sa puno mesa. ne volim trubace i nek su u modi kolko oce. i ne idem u gucu.

bila ja na letovanju posle dve godine. mnogo volim letovanje. ne, mnogo volim more. i da plivam malo jer sam slab plivac, al brckam se kako mi sleduje, baška na vrucini. i sad. ja NIKAD ne letujem u hotelu. nije bilo prilike ni potrebe nikad da putujem preko neke agencije jednako. dakle, sad sam skinula djanu po tom pitanju. glupi turista. sa agencijom, samo što grupnu vizu nismo imali jer za bulgariju još ne iskaju vize.

ako krenem po redu pa napišem kakav je bio prevoz, bice to ovako čćžćčćžćčćžćč, sama psovka. niko ne zna što ne krenusmo kolima, kao daleko je i ceka se na grani. zajeb. prevoz ko kod sanje na homolje pa malo bolje. toalet u autobusu, daj... kažu smrdi. jok. ja kad idem u toalet ne smrdi. pa naravno da smrdi ako se prepuni. sedišta neudobna, filmovi bajati. ''mi nismo andjeli''. jebote... srecom nije bilo mnogo ceca u odlasku. u povratku je bilo.

industrijski turizam. uffff... hotel je kul jer ti neko menja posteljinu, pere dlake i pesak sa poda i kuva umesto tebe. toliko, fala, može. i tako je bilo. nismo imali sobu, imali smo apartman. do mojega moga. plasticni hotel sa svime unutra plasticnim. ima ''klimu''. mrzim rec ''klima''. pa šta ako ima. samo dobiš hunjavicu kao ja. ima tv, to je dobro, cartoon network. ima i kujna sa dve ringle i 4 caše. aha i escajg. sve u svemu, dobro. nije da nema veze kaka ti je soba na moru. kobajagi nisi u sobi nego na plaži. nije. nisi na plaži u našem slucaju do 4 popodne. a i ne želiš da se peceš po žarkome u high noon. tako da je ''soba'' važna. dole ima bazen pa ne moraš da se brineš. dete sidje i brcka se, ja citam na terasi i nadgledam ga.

bazen je ekstra upiš. voda do ramena. al dobro za decu. :D

redovi istih po strukturi hotela, zamišljam kako li to mesto izgleda zimi sablasno. onako bezljudno. otvara se par meseci u godini. a da, mesto se valjda zove suncani breg. opština nesebar. nismo išli do nesebara.

jes, spavala sam mnogo i legala rano, jedno vece u pola deset po bugarskom što je jel'te pola devet po našem. jela sam dobro. ko domace. cak sam jednom narucila i musaku. koju ne volim inace. i svako jutro dorucak. to kod kuce nikad nije slucaj, ne jedem pre pet popodne. (zato me opet pošaljite na more da se ugojim malko)

voda.. plaža... more opcenito... eh... ništa nije kao mljet. ali ništa, i za mene je mljetsko more zakon, a obišla sam nekolika. mora mislim. ni kiklade, ni krf, ni mediteran, ni sad crno s ove strane (ranije sam videla crno u turskoj, al ne na plaži), ništa nije kao milina mljeta. bistra bonaca. tišina. a ja plivam i secem vodu... džinovski bazen sa slanom vodom.

ovde nema tišina. buka od talasa je svakodnevna, od vetra normalno, a od ljudi oho-ho... zabave kolko oceš. te mini golf, te kuca strave, te ludi bik, te aqua park... sve mamipare. a sve ti slatko da trošiš iako nisi planirao. i nije mnogo skupo. zato uostalom i jeste bugarska a ne grcka. mada ne volim ko što znamo ni grčku ni grke. ne ne volim, nego mnogo ne volim grke. al to nije tema.

bugare nismo ni videli. osim ono local staff, ''drugarka'' me jedna zvala na recepciji, posle nam cuvala laptop kad smo se iselili iz sobe poslednji dan pre podne.

ima engleza. i to je smešno, kako se taj narod zabavlja. imaju raspored casova za zezanje. od-do. tzv. animacija. animacija u 12:45 koktel. buahahahaha... deru se. all inclusive, pa imaju narukvice ko da su u logoru. roze, plave, crvene, zavisno od uzrasta i hotela.

dobili smo popust na henna tattoo. ne porodicni, nego kao srbi.to cu vam kacim sutra, kako mi izgleda ramence.

jes bilo meduza par puta. mnogo su lepe, providne pa sa crnom bordurom u cigeraju oko klobuka. nismo ih mazili.

crnela sam ko braca dalton u robijaškom odelu, na štrafte na stomaku jer citam dok se suncam. naucnica. nacitana.

da se razumemo. sindikalno letovanje kako se tamo praktikuje ''na visokoj nozi'' nije moj tip. ja volim kamen, pa duboko, pa težak ulazak i izlazak iz vode, borovina i maslinjaci, ne volim pesak, suncobran i ležaljku. na adu bojanu sam išla jer je nudisticka. sad sam mogla da skinem samo gornji deo kostima pa mi dupe raznobojno pošto sam donji deo svaki dan malo mrdala. ne volim da mi belo dupe, ak' me shvacate. ali, ovakvo je letovanje safe za dete, kažu. posle se mislim, što bre? jer može da kopa rupu u pesku? plitko jeste, ali ogromni talasi. dogodine ima da istražim jedno mestašce za koje sam cula da ''nije za decu'' jer nema pešcanu plažu.

dete je uživalo. sve sami doživljaji, svašta ''po prvi put''. ovo mu drugi odlazak na more ovog leta, živ bio, vec je naucio da jedri na dasci na adi, pomalo.

da rezimiram: ocu na letovanjeeeeee!!! stalno.

ima da vam pišem kako je bilo.



jedna od retkih slika bez cigare molicu fino. nisam ni provalila koliko su mi velike ove naocare, a kroz njih se svet mnogo lepše vidi, da znate.

und još jedna.

ako je po volji.

ipak slika

koji ne možete da ostavite komentar. pojma nemam što je to. moram da izvidim ali ne mogu dok sam na moru. koliko sFatam ne mora niko da se registruje i sl. ja nemam pojma ako necete da znam ko ste vi u stvari.

kakvo je vreme kod vas?