mrzim. to jest, dosadne su mi. ne igram. igraju moji ukucani. ja mnogo više ljubim testove na netu.

sad baš rešavam kakav sam sex style. buahahahahaha.... mojne me pitate. možda dobijete po prsticima.

odmah da se razumemo, poštujem proceduru. kad ne znam nešto da upotrebim naucila sam da citam manual. ne da se pravim važna kako ''oni vredjaju moju inteligenciju'' (mada to cesto jeste slucaj). kad sam bila u americi najviše me se osim dobrog raspoloženja naroda, dojmilo to što se zna red, odnosno poštuje procedura. i red, naravno, staneš i cekaš, niko te ne gura, kako bukvalno tako i prenosno.

ali. but. red u životu, ono ''zna se šta se i kad radi'', to me izludjuje. ''cuvaj sine državnu službu'' tip recenice. završiš školu, zaposliš se, udaš, izradjaš decu i odgajiš ih u poštene ljude, odeš u penziju i... umreš.

ne slažem se. dubinski se ne slažem. kao i sa onim da cu da ostvarim to i to kad odem u penziju, da putujem, da slikam... pa ni ne docekam penziju, na primer.

vecina živi tako. klonirano. do te mere klonirano da se nikad ne sete da može da bude i drugacije, da možeš da putuješ i treba, dok si mladji, da decu možeš da praviš i u cetrdesetim ako ti se hoce, da je državna služba najnesigurnija od svih i da je najkretenskije otici u penziju sa mesta na kome si dobio prvi posao. sa istom koleginicom za astalom deleci istu pepeljaru i regres za odmor.

u tom smislu, zašto je mišljenje vecine relevantno? ko kaže da je vecina u pravu? vecinom je vecina sastavljena od morona koji nikad ne ukljucuju mozak. vecina vecinom gleda hispano serije i to joj je jedina tema, vecina vecinom umire od problema izazvanih visokim holesterolom i raka dobijenog sekiracijom i potiskivanjem, ili joj vecinom pukne srce jer ima neostvarene snove iz mladosti...

ja nisam vecina. iako poštujem proceduru. i nekad je ne biti vecina jebeno teško, ali je vecinom i jebeno zabavno.

let's have some serious fun!!!

i što bi reklo moje dete, ''let's kick some serious butt!!''

vidim da se povela prica, pa ko velim da oslobodim mesto za to.

astrolozi da idu na
http://www.astro.com

kao i astrolozi amateri. astrolozi u nastajanju. astrolozi skeptici obaška.

kod mene duva od juce. (blago vetru, on duva, što bi rekli narkomani)

mrzim vetar, cak ni kišu ne mrzim kao vetar. rastrojava me, vitla, ni kad sam u zatvorenom ne ostavlja me na miru jer se cuje. zato ne volim vetar ni na moru, pravi buku talasima. ne volim ni povetarac, a kamoli košavu.

sve mi je popadalo drvece na terasi, prevrnuo se veš, podignem, on sa deset metara u sekundi obori opet. onda sam prestala da podižem, nek leži dole dok vetar ne uzmakne il oslabi. veš sam unela.

potpuna pometnja u glavi. i pojma nemam kako tome da se oduprem. a možda da se ne odupirem, al' onda rizikujem da me ponese i zavitla, a na to baš nisam spremna. omatorila sam, nisam više onoliko neustrašiva.

skroz sam zaboravila na lorelai. jel se to uci uopšte u školi, mislim ta pesma. imam neki bajati prevod. jel ima neko bolji?

LORELAJ

Ja ne znam otkud seta moja,
Zašto sam tužan ja,
Davnašnja prica to je,
Koja mir nece da mi da.

Sumrak je, Rajna tece bistra,
Kroz mirisni lepi kraj,
A vrhom brega još se blista
Vecernji sunca sjaj.

Tamo prekrasna sedi deva,
Cudnovatost njen je kras,
Zlatno je ruho zaodeva,
Zlatna je njena vlas.

Zlatnim cešljem cešlja kose,
I slatki peva poj,
Carima dušu svu zanese,
Glasi u pesmi toj.

Obuzet carima pesme njene,
Ribar u camcu svom,
Ne gleda vrtlog niti stene,
Sav je opcinjen njom.

U ponoc val ce oboriti,
I njega i cun taj,
A za to s pesmom kriva
ce biti - Zanosna Lorelaj.








lorelaj je jebena stena.

išli moje dete od sedam ipo godina i ja na otvaranje bitefa. a? mislim, ja ne idem na bitef jer je skupo a nije da sam crkla za novim tendencijama, nemoj pogrešno da me se razume. ali, moj mi drug laza koji tamo radi vec godinama kao chief organizator tu i tamo doturi po neku kartu ili propusnicu. tako smo sad dobili dve karte za ''svecano otvaranje'', pa smo se skockali, on u bež, ja u crno i otišli u sava centar.

bilo mu je dosadno, nije se bunio, al se prevrtao po onoj stolici tresuci ceo red, ''ne, super je'', kaže, al vidim da ga balet davi pa smo otišli posle prvog cina.

a mene balet uopšte nije davio iako nisam obožavalac baleta in general. uopšte ne podržavam plesno pozorište ni kad nije balet, ko što se zna, mutavo mi i felericno. al ovo sinoc mi bilo cooooool, goldberg varijacije i prekrasna tela kultivisanih kostiju sa izradjenim mišicima. u perfektnim kostimima. igracki naravno besprekorno, cak i neku poruku ima koju sad baš da ne prenosim, nisam pozorišni kriticar.

http://www.mariechouinard.com/pdf/CMC_1 ... 005_en.pdf


ja se zalažem za novo pozorište u kome ce rec i pokret biti skoro ravnopravni, na racun pokreta, ne reci. pozorište nije samo veština nego i poezija. to jest, rec.

a o bitefu.... imam propusnicu, pa kad odgledam još nešto ima da pišem. iskreno, nije mi se dugo desilo da me predstava ponese. prošle godine jeste, ponela me predstava ''kiseonik'' na belefu, mali komad sa dva glumca, izvrstan tekst, živela sam od toga dva dana. ali to je tako retko....

oduvek znam da reči imaju težinu. ''težinu'', malo je reći. zar nije napisano da je ''u početku bila reč''? od reči da je krenulo? zar jevreji ne kriju samoglasnike grleno izgovarajući svoj jezik ne bi li se obezbedili od slučajnog otkrivanja zabranjenog imena božijeg? te reči?

i naš pesnik pevao je kako ga ''ubi prejaka reč''.

reč ubija, ali jednako i leči.

kad je pisana ima još veću težinu. ostaje. zato su pisci odgovorni više nego drugi ljudi jer iz udobnosti svoje fotelje i neprimetivši mogu da sravne svet za zemljom, samo napisavši jednu, razarajuću, onu, zabranjenu reč.

udjem danas u trolejbus od beogradjanke do narodnog pozorišta jer jel'te kao brže cu da stignem. trolejbus je prazan, nas pet-šest i pošto je gužva vidim da ce se vozim, pa ko velim da sednem. al oceš tuki. svim, ali SVIM sedištima je bila izvadjena drob, da ne kažem sundjeri. ne moš ni torbu da spustiš, a ne da sedneš. uvalim se ipak u neko najmanje rupicasto, mislim rupa na sedištu je bila manja nego moje dupe, iza majstora sa strane. pogledam majstora u retrovizoru mu, a on ima hands free set (jel se tako zove ono za uši kad neceš da držiš mobilni?), nema više od 23-24 godinice i totalno je opremljen, high tech takoreci. a vozi ne krš nego trolejbus model kototamopeva. srbija je cudo, brale.

na sve smo navikli. na redove, na nemaštinu, na prljavštinu, na boleštinu i ostale ''štine''. treba da se skidamo sa toga, cold turkey, temeljno.

sasvim sam lepo mogla da zamislim taj trolejbus kao neki iz zapadne evrope ili iz amerike, gde sve radi, dihtuju vrata, ima stepenik za invalide i majstor na razglas obznanjuje imena stanica. ovaj isti majstor od danas.

ima jedna pesma...koju ljubim...

I will walk...with my hands bound
I will walk...with my face blood
I will walk...with my shadow flag
Into your garden, garden of stone...


...i zove se tako... garden.

moja bašta s jeseni. delimicni view.

(naravno, slikala sam samo lepe coškove. iako nemam krša na terasi, valjalo bi renoviranje. )

imam brezu, bendžamina, moniku, indivizu, tuju, bršljan i još jednu zimzelenu koju nikako ne mogu da zapamtim kako se zove, magnoliju koju sam jedva spasla. to od drveca. inače su tu ove godine, a svake je nova postavka, bele begonije, bele petunije, jagode, majcina dušica, bosiljak, maticnjak, agava, aloja (ima da ih izbacim jer nisu po feng-šuiju bockave tako), vodopija, drvo života tj. juka, muškatle, pet ruža, mini ruža, kameni cvet, kupina, smilje, anis, svracje oci... valjda sam ih sve poredjala. ah, daaaa... samo sam jedne godine posadila prkos. pre devet godina, mislim. od onda nice svuda. samo me zaprepasti.

postoji nešto što zovem ''beogradska pljuvačka škola''. to je deo tzv. ''beogradske vertikale''. to jest, beogradska vertikala je sastavljena od pljuvača. zbog narečene vertikale je i sam bowie david hteo u beogradu da snima album, al se eto, zaratilo.

pljuje se na sve. sa onim spec beogradskim prezirom. ''ma daj....'' uz gadljiv izraz na ustima. kod njih ništa ne prolazi. ništa. ako neko od poznatih im napiše knjigu oni ce reci: ''šta? on? ma daj, gde on može da bilo šta da napiše?'' ili ono ''koje sraaaanje''. to pasuje uz sve.

ali. ako ste bezobrazni, tvrdoglavi, uporni i jebe vam se za bpš, na kraju popuste. postajete idol.

zna se koji su najveći pljuvači u kojoj ekipi. tako ja upoznala jednu lejdi, znam da voli da oplete, al mene nešto ne dira, svidjam joj se, šta li? oće me u društvu... i drugi bio naš susret kad sam joj rekla: ''ajde ovako. ako nešto što uradim bude sranje, reci mi da je sranje. mojne da me hvališ, a naokolo ogovaraš. svima reci da je bajno, meni reci da je govno. obrnuto važi.'' i upalilo je. nije da se još družimo jer ja u stvari nisam nikad mnogo ni želela da se družim s njom.

ajde da se hvalimo. naokolo. da ne kažemo prvo ono loše što o nekome znamo, nego ono dobro, ako ga ima, a uvek ima. da se na ulici ne pravimo da nekog nismo videli osim ako baš sa njim nemamo težak račun. nego da stanemo i stvarno ga pitamo u oči gledajući ''kako si?''

ajde da ne mislimo odmah kako će neko da nas zajebe i u skladu sa tim nam budu sve akcije.

sve će da se promeni. ubeđena sam. podrška svima treba. dobra reč ne boli, boli ružna. boli nepoverenje. nepoverenje ide iz nesigurnosti. ''nisam dovoljno dobar.'' jesam bre. dovoljno sam dobra. super sam. ja bih se sa mnom družila.