šljakam ko japanac 

ovako



ovde



zbog ovog




al ume da bude smorno. i sa ljudima i bez ljudi. (moram malo da se žalim...). najviše se cudim onima što se drndaju kad im kažem da ne mogu da jedu kokice. pa nije ovo bioskop! iako imamo projekcije u mraku. (da se primeti prvo lice množine , to jest kraljevska množina)

što vreme više prolazi sve sam zaljubljenija u radove koji vise na zidovima ili se na iste projektuju. ima samo dva koja ne gotivim. koje ovde necu pomenuti.

cesto sedim kod laureata naskovskog u mraku. i slušam bluzzzz. e tu ima mikrofon na koji svi kidišu, stari šurov majk, bombona. ukljucen, dakako. za taj mikrofon se Fataju ko besni. svi boluju od mik džeger sindroma. slikaju se u pozama, pevaju kobajagi i stvarno, kuckaju o njega. a ja stojim na vratima i gledam. onda se štrecnu. ''hehe, jel sme da se peva?'' ''sme da se peva, ne sme da se pipka'', kažem ja baksuz, ''to je instalacija ne intervencija''. ne razumem odakle ideja da se vataju eksponati.

totalna identifikacija. mislim, ne daj bože da sam pandur(ka). identifikovala bih se sa pištoljem i pendrekom. ovim drugim narocito.

od nedelje obilazim ostale prostore, nosim si novu kamericu u džepsu i sad tek ima da mecem slike.