dugo sam se gnušala politike. iz fazona, ja sam iznad toga. onda sam nastavila da se gnušam, al vidim odno vrag šalu. gnušam se samo ja, a svi ostali jebeni stručnjaci. do mojega.

nama u srbijici se ne da da budemo apolitični jer nas kurvetina dočekuje svuda i to ne u mrežastim čarapama. u samoposluzi (by mišković), u ordinacijama, u prevozu... politika je omni zavladala i svi se nekako naprasno počeli da razumevaju. ja se ne razumem. takoreći, ignoramus najstrašniji.

onda me jednog dana zvali da mi kažu da će mi popisuju stvari jer nisam platila porez. koji bre, porez? pitam, ne vređam. pa lepo, porez, doprinose, neki taj rad (doprinos, koja kretenska reč). al ja sam već u sistemu poreskom, mislim, na svojoj opštini. ma nema veze, i u njihovom sam, kažu. al ja ne stanujem na toj opštini jebenih deset godinica, ja njima. pa što se nisi odjavila, pitaju oni. kako nisam, ima kod pandura crno na belo. eee, kažu oni, nismo mi panduri, mi smo poresko i ako ne uradiš to i to, ima ti uzmemo imovine toliko da zalegne za tvoje doprinose.

ja već vidim ročišta, šta je moja a šta njihova dužnost, čitaj, sve je moja, ništa njihova i odem do pomenute stare gradske općine. tamo ljubazna referentkinja, kaže da joj donesem neke artije, ja donesem i ona me oslobodi poreza, ups, doprinosa na toj opštini. odmah da naglasim da ja nikad ne kršim zakon. čak ni ulicu ne prelazim na crveno.

kako se to odigralo, a ja niz nizinu pa pravo u jednu partiju da se učlanim. ta se partija zalaže za tzv. elektronsku vladu, između ostalog, oću reći, kad se prijavim na jednoj, brišu me iz druge opštine. tako postanem član partije. guess koje.

u pomenutoj partiji sam polu-neaktivna. kad nešto iskaju, pažnju, lepu reč, glas, sitnu kintu, ja dadnem. ne znam mnogo njih poimence i ponaosob, al partija mi simpa, ima neki svet koji je završio moju školu, pa tu partiju i zovu FDU partija. jebiga, ja sam završila pomenuti FDU, pa mi nekako prirodno da sam njen deo. iako mi i dalje degutantno da sam član čak i biblioteke.

ipak. ipak. still. naš je narod malo odlepiška. sad su svi iz partije čiji sam član odjedared krivi ako jebeni radikali dođu na vlast. nije krivo ovo par miliona radikala koji će da glasaju za sebe nego nas par stotina iljada što nećemo uopšte da glasamo. kako bre?



ovo je crvena zvezda. ja sam u duši komunista. ne onaj iz staljinovog, lenjinovog i titovog vremena model, već pravi, esenski komunista. ja mislim da su svi ljudi stvarno jednaki. in the core. iako taj core ne poznaju svi. nisam u fazonu da smo svi jednaki, a neki jednakiji. glasam po savesti, ne glasam protiv. ako mi se ne sviđa nijedan kandidat, ne glasam. sorry. pa vi vidite zašto je toliko besnih radikala namnoženo oko trenutačne vlasti.



i ako treba da se padne do danceta, da ne kažem dna, hvala bogu, posle ima samo up. na gore. at the bottom of the barrel, there's only one way. up. I believe in miracles. al to već znate.

opšte je poznata stvar u univerzumu da ja ne volim zimu. nekako mi... ponižavajuće da na sebe moram da obučem sve one stvari. i svučem, shodno tome. ja volim bosa stopala i gole ruke, jok rukavi i čarape. da je vruće, pa još i vruć vetar ako dune... mnogo bolje nego ono što smo imali za badnji dan, ladno plus košava, feels like minus 800. fuj.

naravno da zima ima svoje simpatične strane, inače kako bismo preživeli ove kratke obdanice? ima nešto praznika i raspust. ja bila na zasluženom odmoru za vreme raspusta. nisam se makla nikud, al sam okrečila detinju sobu. a? malo li je? i dete bilo na zimovanju. ni to nije malo. a danas smo išli na klizanje. išli smo i juče al smo pukli za klizaljke, danas nismo pukli.

dakle, klizanje je jedna od onih stvari koje olakšavaju zimu. kad sam bila klinka išla sam na taš. tad je samo to i bilo klizalište, osim jednog prilično malog u XIII beogradskoj, il tu nekoj školi na brdu. ok, išla sam i tamo ponekad, baška što su mi braća od tetke živela u kraju. taš je bio kuuuul. sedenje na sredini, gužva, čaj kroz gungulu, salata na vamo i na namo... odlična muzika. posle se išlo u cepelin. mene mama nije puštala i nikad nisam bila u cepelinu. sakerka. al sam zato mnogo provela na ledu, pa nešto ostalo u nogama.

ima neka dobra fora u tom jezdenju, pa ako nije gužva dodaš na brzini, pa levo, desno, oni promiču, pa se primiču, pa odlaze, pa sve nekako... jebiga, klizi.

ovo je fensi kod doma sindikata gde je odlična muzika, puštaju cepeline i hendriksa, ali pijani čuvari i nemaju klizaljke. led mekan. vajb, odvratan. da nismo bili u super društvu... ku-ku

ovo na starom difu, danas. laća. nema gužve, muzika nemam pojma kakva je, ne smeta, ima klizaljke moj broj, svi vode računa o ostalima, ma, divota. u sred grada, između visokih zgrada, pravo lokalno klizalište. skoro pa ko u njujorku.

čedo uči da sličuga

und semi-profi mama.



samo što smo se vratili. ako me noge sad ovako bole, sutra sam najebala. mora češće da idem, obaška solo, od devet uveče.

hvala na pitanju, ne postimo. ne vidimo point, ali posna večerica na badnje veče može da bude i ovakva. just a hint.









oću reći, ne mora da bude prebranac i ajvar, može i sushi. akomeshvaćatedotkom

prema budističkoj folozofiji, svako osetljivo biće koje ima razum i svest, ima mogućnost da postane BUDA. to jest, budan.

u novoj godini. da se probudimo, da budemo BUDNI.




srećna nova godina. evo već, 2008. dosta je bilo spavanja. awake!

evo još malo. još malo ostalo od ove godinice. saće nova. jel ćemo da se preslišavamo kakvi smo bili i obećavamo sebi kakvi ćemo da budemo? od ponedeljka, od utorka, evo sad... ajde.

ja sam bila dobra. majkemi. biću još bolja. a vi?

ko što znamo, promene počinju pojedinačno, uvek ih pokreće manjina, većina sledi, svako ima svoj posao i svoj deo. mnogo malih, donosi velike promene. život i jeste sačinjen samo od njih.

da li treba da naglasim da je upravo život sve što imamo? i u tom životu mogućnost da mislimo i osećamo. ako toga nema... nemam pojma. kad odem, javiću vam. se.

a dotle, imam samo jednu poruku za čovečanstvo. nikad neću prestati da je ponavljam, a vidim i neki svet do koga držim.

bili mi, to jest moje detence i ja, da ono dobije paket od djeda mraza. pošto sam, jelte, do skora bila slobodnjak, pripada mi i mu paketić za ovu sezonu.

ranije je moje udruženje za našu decu organizovalo ili da idemo u pozorište puž na predstavu i rukovanje sa ćirom kao deda mrazom ili u boško buha pozorište sa platišom kao deda mrazom. deca odgledaju predstavu, siti se ismejemo, galami se, vidiš kolege, budu paketići zavisno od finansijskog stanja sponzora bogatiji ili siromašniji, slikanje, pa slike podižemo u udruženju cele godine i uglavnom bude fino.

ove godine nas zvali u sava centar. na dnu pozivnice piše kako je paketiće obezbedila skupština grada, a priredba je doslovce najavljena kao ''muzičko dešavanje'', neću da kažem ime manifestacije jer je kretensko, pa da mi ne usmrdi blog.

došli mi na vreme, prvi redovi zauzeti VIP obeležjima, sednemo na neka mesta, na sceni dečji hor sa jedne strane i deca solisti sa druge, u sredini video bim, a bogami i dva postrance. izađe neka žena i kad se prodra onako na mikrofon, ja skočila sa stolice od straha jer sam baš tad pogledavala po sali koga ima, onako neoprezno. jebote, rekoh naglas, kretenko. vidim ne znam ko je osoba koja vodi konferansu, uostalom krajnje neduhovita i nešarmantna, čita imena pevača, kompozitora, aranžera i stihoklepaca, a na bimu nam neprestano vrte telope sponzora koje nam dotična konferansijerka jedino i ponavlja sa udivljenijem. mislim, to je oficijelni tekst priredbe, čitanje imena sponzora. pink, pinKids, siti rekords, kurir, pa neki trejd, plast, neki radio, dal sam zapamtila, nisam.

posle nekog vemena moje dete traži da ide u toalet i onda nije hteo da se vraća u gledalište, pa smo obilazili prostranstva sava centra i kladili se kolko ima kvadrata. videli smo da je u jednom ćošku od hola servirano posluženje na dugačkim stolovima, a tu je i gomiletina paketa u velikim kesama iznad kojih stoji natpis:



malo po malo počne da se skuplja narod koji je takođe izašao sa čarobne manifestacije i sa nekim jadnim deda mrazom kome se pomera brada otkrivajući senku neobrijanih crnih obraza, koji sedi i ćuti u ćošku, mršav i mlad, neka žena počne da nas proziva. tu su deca svih slobodnjaka. ne samo mi dramski, nego i likovnjaci, primenjaši, filmski radnici. kolege besne, zapanjene. zeleni od gađenja. skupština grada nas je sve strpala pred jedan ''muzički događaj'' kome su sponzori najveći šljamovi i dušmani ove zemlje, oni što narodu direktno rade o glavi. kurir i pink sa pratiljama. na kraju saznam ko je spodoba koja je vodila program, tijana dapčević. jadnica. ni ne zna kako je nešarmantna, neko je valjda slagao da je fora, a posle čujem da je to već veliki biznis u kome knez, gru, leontina i još neki likovi kojima ne znam ni imena kreću u još jednu pljačku naroda sa poslom koji nikad ne propada, poslom za decu. oni komponuju i pišu kretenske tekstove pesama za decu.

čekali smo dva sata da prozovu ime moga čeda koje drhti i nada se da je nešto ''ekstra'' u toj kesurdači, sva klopa je bila sljuštena brzinom svetlosti jer su čekajući svi ogladneli, a pričajući sa kolegama i gledajući ih, shvatim da smo mnogo loše ostarili. i mnogo i loše. skoro kao ono sa jebanjem, dugo i loše. baš je tako bilo. jebanje u mozak, dugo i loše. na kraju je poklon prezreo kao potpunu budalaštinu jer je sadržaj ponižavajući iako je gabarit bio obećavajući (kao što obično i bude u životu).

ako mislite da mu sve detalje tog blama nisam objasnila, varate se. shvatio je da je to najniži nivo i vajkao se što opet nismo išli na pozorišnu pedstavu, jer tamo je bilo mnogo lepo predhodnih godina, kako reče. bar su bile dobre predstave i deda mrazu je mogao da sedne u krilo. i lepo je na svoje oči video za šta prestonica drži svoje umetnike i šta o njima misli. opet smo dobili the moral: umetnost treba da je komercijalna.

ja verujem u spirit deda mraza. i radujem se novogodišnjim poklonima, malim i velikim kutijama i kad ih otpakujem i kad ih zamotavam i slažem za druge ispod jelke ili okićenog drvceta. i ne želim da mu ubijem christmas spirit, al kako? uz pomoć pinka? tijane dapčević? kurira? sramota za skupštinu grada koju pritom ne vode radikali i sps, nego kobajagi neki urbani beogradski svet. beograd je inače ovih dana u neviđenoj kaljuzi. svuda je led, blato i razrovani drumovi. al, okitili su, nije da nisu. okićeno blato. dno.


srećna nam dveiljadeosma. do mojega.

pa vi vidite.

bila ja na televiziji. ovo je produkcija grupe mreža, a prikazuje rts, znate na koji mislim. onaj servis narodni. nazdravlje.

sorry, ali navala je rusa i ukrajinaca što zatrpavaju net. svako malo pa se učipi neka budala za pola kopejke po satu da mi udara linkove na penis enlargment, casino online i slične strane, a postovi im ko vrata. onda moram da ih držim u fijoci, a kako ću vrata u fijoku, pa je zato blog under control. inner control, kao u pandurskim serijama.

ali. tko želi, nek mi dojavi na link desno, otvaram naloge ko hoće da piše, be my guests. loguješ se i staviš komentar kako ti je volja. i ako ti je volja.

ko neće, opet lepo i opet može da piše, al ti komentari čekaju na mene da se logujem i objavim ih.

anyways, the more the merrier.

oduvek mislim kako smo svi u nekoj vrsti konekcije, da srpski kažem, povezanosti. znam od malenstva da ako ja nešto, onda nešto tamo negde. prosta akcija i reakcija, da. ali nije da smo uvek svesni koliko smo u vezi i sa onime što nam na prvi pogled nije blizu. sve stvari su povezane. temeljno, debelim vezama. ljudi i tigrovi, maline i vulkani, led na polovima i afrički slonovi, redom...

onda smo aktivirali internet, a i sebe bogami na internetu. u internetu. kliknuli, registrovali se, dali virtuelnu adresu, krstili sami sebe, zakačili se u mrežu. world wide web je tek ogledalo onoga što je svet. nije drugi svet, čak nije ni drugačiji. i sa internetom je toliko očigledno da smo međusobno ne povezani, nego svezani. nema mrdanja a da se tamo nešto ne zatrese, ne zatreperi makar. talasi. elektroni. connection. sad sve tako vidljivo i mrdajuće.

jedan svet. jedna planeta. jedna majčica, jedni mi. kako bi bilo da upotrebimo moždanih vijuga veštinu, da ne bismo bili i jadni mi?

respect.