osim pomračenja





danas sam dobila i ovo za rođendan



i ovo, za milion želja.




merci.

lunar eclipse. ove godine pada na moj rođendan.
s obzirom na okolnosti u kojima živimo, nadam se da neće biti još nekih pomračenja.



hard sun

When I walk beside her
I am the better man
when i look to leave her
I always stagger back again

Once I built an ivory tower
so I could worship from above
when I climb down to be set free
she took me in again

There’s a big
a big hard sun
beating on the big people
in the big hard world

When she comes to greet me
she is mercy at my feet
I see her inner charm
she just throws it back at me

Once I dug an early grave
to find a better land
she just smiled and laughed at me
and took her rules back again

There’s a big
a big hard sun
beating on the big people
in the big hard world

Once I stood to lose her
and I saw what i had done
bowed down and threw away the hours
of her garden and her sun

So I tried to want her
I turned to see her weep
40 days and 40 nights
and its still coming down on me

next time prijavljujem chicago fbi cyber squad-u. pa nek oni jure.

kažu dan zaljubljenih. bio i lane. cvrc.

za moj pojam zaljubljenost je bolest i sa ljubavlju nema baš mnogo veze, kako nam se na prvi pogled čini. za nas je ljubav da nađemo frajera ili ribu, da se udamo, ženimo i izrađamo decu. za nas jebene smrtnike, seksualna privlačnost, da ne kažem strast, je isto ljubav.

nije.

bazam po netu pa nailazim na razne zapljuve na temu svetog trifuna, da ne kažem svetog valentina, zaštitinika obolelih od zaljubljenosti. sve fotka fotku stiže, te zalazak sunca, te srceta, te red roses, te stihovi, koji su obično o nesrećnoj, tj. neuzvraćenoj ljubavi... mašena tema.

(za)ljubljen? nije isto što i ljubljen. jedno ne podrazumeva drugo. za početak.

prema novijim istraživanjima, za šta me zabole da bunarim linkove, zaljubljenost ne može da se manifestuje u izvesnim ''zrelim'' godinama jer je u stvari, projekcija. učitavanje. u tim istim ''izvesnim'', nisi zaljubljen, ali zato voliš.

ljubav. postoji samo jedna ljubav. iz te ljubavi izviru sve ostale. ljubav majke prema detetu, ljubav brata prema sestri, prijateljska ljubav, ljubav između žene i muškarca... whatever. sve one ističu iz pomenute jedne, božanske ljubavi. da nje nema, ne bi raslo drveće, ne bi se okretala planeta, ne bi zalazak sunca bio tako veličanstven, ne bi nam nebo bilo prepuno zvezda i mi, ne bismo mogli ništa da osetimo. bog je ljubav. i živi u nama. zato i možemo da prepoznamo. zato smo živi.

svaki onaj ko misli da se žene između sebe loše slažu, grizu, ujedaju za oči i noktima posežu za frizurom one druge, potpuni je moron. naravno da ima žena koje bi jedna drugoj zaista najradije oči iskopale, ali isto tako ima i muškaraca koji bi ah, tako sa guštom razbili jaja il makar vilicu onom drugom.

uvalili su nam. da se između sebe takmičimo i kobajagi ne volimo. jer jelte, moramo oko njih da se šibamo, retki su, bijeli medvjedići, manje ih, pa nam fali. šta li?

imam si nekolike drugarice. ne mogu da se pohvalim da imam nekoliko ortaka. jedan-mooožda i drugi, al do sad je manje-više svaki sagoreo. dočim drugarice nekako tinjaju zajedno sa mnom. čula sam da ima ono da ti najbolja drugarica skine muža il makar frajera, al meni nije nijedna, a ni ja nijednoj, fala na pitanju. to što ga jebe moja drugarica, ko da sam ga i ja jebala, zar ne? dakle, frajeri otpadaju. poslovi? to je bivalo, al nije mi nikad neka prijateljica skinula posao. konkurencija, da. mi jedne drugima nameštamo poslove. mi se radujemo kad se nekoj vrati stari frajer za kojim je čeznula. ili kupi nove cipele il frižider. i tugujemo ako neku ostavi tip. to su moje prijateljice.

kad smo snimali žensku stranu bio je u svakoj epizodi prilog sa tim naslovom, ''moja prijateljica.'' za to smo putovali po srbiji i pričali sa zanimljivim ženama. i one su sve, sve do jedne bile izuzetne. doktorke, frizerke, mistici, seljanke, ali svaka prisutna, kad je sretneš ne možeš da je zaboraviš. žene. jedinstvene. brižne. posvećene. požrtvovane. plačljive. sujetne.

dovoljne sebi, a umnožavaju se davanjem.

naravno da imam i bivših prijateljica. nekad prosto nekog prerasteš. il neko tebe. no hard feelings. svako vreme ima svoje likove. kao i priče. neki se likovi protežu kroz mnoga vremena i priča traje, neki bljesnu kao padalice. i dok blješte, dobro je. uvek je dobro. čak i kad zveknu.

volim muškarce, naravno. ali, muškarci nisu iz ove priče, nisu prijateljice.

hvala vam što sam vas srela i što ste htele da odahnemo na klupici u ovom vremenu zajedničkom. hvala što ste tu i što ste mi dozvolile da i ja vama budem tu. drage moje.

dugo sam se gnušala politike. iz fazona, ja sam iznad toga. onda sam nastavila da se gnušam, al vidim odno vrag šalu. gnušam se samo ja, a svi ostali jebeni stručnjaci. do mojega.

nama u srbijici se ne da da budemo apolitični jer nas kurvetina dočekuje svuda i to ne u mrežastim čarapama. u samoposluzi (by mišković), u ordinacijama, u prevozu... politika je omni zavladala i svi se nekako naprasno počeli da razumevaju. ja se ne razumem. takoreći, ignoramus najstrašniji.

onda me jednog dana zvali da mi kažu da će mi popisuju stvari jer nisam platila porez. koji bre, porez? pitam, ne vređam. pa lepo, porez, doprinose, neki taj rad (doprinos, koja kretenska reč). al ja sam već u sistemu poreskom, mislim, na svojoj opštini. ma nema veze, i u njihovom sam, kažu. al ja ne stanujem na toj opštini jebenih deset godinica, ja njima. pa što se nisi odjavila, pitaju oni. kako nisam, ima kod pandura crno na belo. eee, kažu oni, nismo mi panduri, mi smo poresko i ako ne uradiš to i to, ima ti uzmemo imovine toliko da zalegne za tvoje doprinose.

ja već vidim ročišta, šta je moja a šta njihova dužnost, čitaj, sve je moja, ništa njihova i odem do pomenute stare gradske općine. tamo ljubazna referentkinja, kaže da joj donesem neke artije, ja donesem i ona me oslobodi poreza, ups, doprinosa na toj opštini. odmah da naglasim da ja nikad ne kršim zakon. čak ni ulicu ne prelazim na crveno.

kako se to odigralo, a ja niz nizinu pa pravo u jednu partiju da se učlanim. ta se partija zalaže za tzv. elektronsku vladu, između ostalog, oću reći, kad se prijavim na jednoj, brišu me iz druge opštine. tako postanem član partije. guess koje.

u pomenutoj partiji sam polu-neaktivna. kad nešto iskaju, pažnju, lepu reč, glas, sitnu kintu, ja dadnem. ne znam mnogo njih poimence i ponaosob, al partija mi simpa, ima neki svet koji je završio moju školu, pa tu partiju i zovu FDU partija. jebiga, ja sam završila pomenuti FDU, pa mi nekako prirodno da sam njen deo. iako mi i dalje degutantno da sam član čak i biblioteke.

ipak. ipak. still. naš je narod malo odlepiška. sad su svi iz partije čiji sam član odjedared krivi ako jebeni radikali dođu na vlast. nije krivo ovo par miliona radikala koji će da glasaju za sebe nego nas par stotina iljada što nećemo uopšte da glasamo. kako bre?



ovo je crvena zvezda. ja sam u duši komunista. ne onaj iz staljinovog, lenjinovog i titovog vremena model, već pravi, esenski komunista. ja mislim da su svi ljudi stvarno jednaki. in the core. iako taj core ne poznaju svi. nisam u fazonu da smo svi jednaki, a neki jednakiji. glasam po savesti, ne glasam protiv. ako mi se ne sviđa nijedan kandidat, ne glasam. sorry. pa vi vidite zašto je toliko besnih radikala namnoženo oko trenutačne vlasti.



i ako treba da se padne do danceta, da ne kažem dna, hvala bogu, posle ima samo up. na gore. at the bottom of the barrel, there's only one way. up. I believe in miracles. al to već znate.

opšte je poznata stvar u univerzumu da ja ne volim zimu. nekako mi... ponižavajuće da na sebe moram da obučem sve one stvari. i svučem, shodno tome. ja volim bosa stopala i gole ruke, jok rukavi i čarape. da je vruće, pa još i vruć vetar ako dune... mnogo bolje nego ono što smo imali za badnji dan, ladno plus košava, feels like minus 800. fuj.

naravno da zima ima svoje simpatične strane, inače kako bismo preživeli ove kratke obdanice? ima nešto praznika i raspust. ja bila na zasluženom odmoru za vreme raspusta. nisam se makla nikud, al sam okrečila detinju sobu. a? malo li je? i dete bilo na zimovanju. ni to nije malo. a danas smo išli na klizanje. išli smo i juče al smo pukli za klizaljke, danas nismo pukli.

dakle, klizanje je jedna od onih stvari koje olakšavaju zimu. kad sam bila klinka išla sam na taš. tad je samo to i bilo klizalište, osim jednog prilično malog u XIII beogradskoj, il tu nekoj školi na brdu. ok, išla sam i tamo ponekad, baška što su mi braća od tetke živela u kraju. taš je bio kuuuul. sedenje na sredini, gužva, čaj kroz gungulu, salata na vamo i na namo... odlična muzika. posle se išlo u cepelin. mene mama nije puštala i nikad nisam bila u cepelinu. sakerka. al sam zato mnogo provela na ledu, pa nešto ostalo u nogama.

ima neka dobra fora u tom jezdenju, pa ako nije gužva dodaš na brzini, pa levo, desno, oni promiču, pa se primiču, pa odlaze, pa sve nekako... jebiga, klizi.

ovo je fensi kod doma sindikata gde je odlična muzika, puštaju cepeline i hendriksa, ali pijani čuvari i nemaju klizaljke. led mekan. vajb, odvratan. da nismo bili u super društvu... ku-ku

ovo na starom difu, danas. laća. nema gužve, muzika nemam pojma kakva je, ne smeta, ima klizaljke moj broj, svi vode računa o ostalima, ma, divota. u sred grada, između visokih zgrada, pravo lokalno klizalište. skoro pa ko u njujorku.

čedo uči da sličuga

und semi-profi mama.



samo što smo se vratili. ako me noge sad ovako bole, sutra sam najebala. mora češće da idem, obaška solo, od devet uveče.

hvala na pitanju, ne postimo. ne vidimo point, ali posna večerica na badnje veče može da bude i ovakva. just a hint.









oću reći, ne mora da bude prebranac i ajvar, može i sushi. akomeshvaćatedotkom

prema budističkoj folozofiji, svako osetljivo biće koje ima razum i svest, ima mogućnost da postane BUDA. to jest, budan.

u novoj godini. da se probudimo, da budemo BUDNI.




srećna nova godina. evo već, 2008. dosta je bilo spavanja. awake!

evo još malo. još malo ostalo od ove godinice. saće nova. jel ćemo da se preslišavamo kakvi smo bili i obećavamo sebi kakvi ćemo da budemo? od ponedeljka, od utorka, evo sad... ajde.

ja sam bila dobra. majkemi. biću još bolja. a vi?

ko što znamo, promene počinju pojedinačno, uvek ih pokreće manjina, većina sledi, svako ima svoj posao i svoj deo. mnogo malih, donosi velike promene. život i jeste sačinjen samo od njih.

da li treba da naglasim da je upravo život sve što imamo? i u tom životu mogućnost da mislimo i osećamo. ako toga nema... nemam pojma. kad odem, javiću vam. se.

a dotle, imam samo jednu poruku za čovečanstvo. nikad neću prestati da je ponavljam, a vidim i neki svet do koga držim.