moje dete piše knjigu. kad već mora da vežba pisanje što je užasno doooosadno...



ima još...

ovo se odnosi na političare. naši su političari s-s-s-sakeri. ovi od posle rata, a pre rata, ne znam baš dobro istoriju, al kolko se sećam, bilo ih je par komada koji su valjali, da se ne lažemo. politika nam ide od ruke skoro pa ko fudbal.

dakleM, što se mene tiče, svi mogu da se poodvajaju, ne samo kosovo, vojvodina il mačva. jok, nek se odvoje i pančevo i leskovac i kruševac, svi na svoju stranu.

danas (mi) bio jedan albanac na poslu. govori srpski bolje od srba sa kosova. o čemu mi pričamo? dokle ćemo da izgibamo za nečije ideje u vrednosti od dve pare? pozivanje na prošlost je za mene vrednost dve pare. iz serije ''ja sam nekad...'' ja sam nekad jebao, a sad mi se ne diže kurac. pa u tome je draž. znači brate, da si dugo živeo, što i jeste ideja, zar ne? al kako si nekad jebao sad je samo za priču. sve u svemu, pogibija za ideju se svodi na pogibiju za to kako je nekad neko jebao... slab motiv.
ja, fala na pitanju, neću da učestvujem, a svi kojima je ideja draža od života, samo napred, jes se nakotilo bagre.

možete me zvati...




ima nečeg perverznog u ranom ustajanju da bi se otišlo na posao. nekad su svi radili od 7 do 3, sad svi rade od 9 do 5, osim ja. mislim ja i još par stotina hiljada, al svejedno. sad pomeriše sat na napred pa ustajem u mrak. i idem na poso u državnu firmu, preduzeće, da ne kažem bolnicu. radim u i za upravu jedne velike bolnice. mada više volim da to zovem klinika. nemoj posle neko da mi priča da su glumci sujetni. il nedajbože frizerke. najsujetniji su doktori i panduri. znam jerbo upravo imam priliku da ih vidim izbliza.

kad dođem kući treba mi dva sata da se spustim. pa ne znam dal da umesto tai-ćia počnem da upražnjavam neki ekstremni sport, rollerball, recimo....

anyways, zamišljam da igram u nekoj tv seriji, ''house md'', ta je sad popularna... i još uvek se nisam primila ni na šta. blagolisemeni.

počela sam da šljakam u velikom državnom preduzeću. od sedam do jebenih tri...


ALI. napolju je proleće. life smells!

ne znam dal se neko seća tog lika iz nušićevog ''sumnjivog lica''. ima tasa praktikant koji je malo debilan al jadan dobar i žika praktikant koji je đubre pokvareno, onaj što kaže kako se u njegovo vreme nije razred završavao ovako, godinu po godinu nego je on bre učio jedan razred dve godine, da utvrdi.

ništa se nije promenilo od nušićevog vremena. ovde još uvek caruju žike i alekse žunjići sreski špijuni i njihovi manipulisani kapetani sa debelim onduliranim ženama. sad doduše žene nisu debele jer idu na liposukciju za narodne pare od poreza. (uostalom po tome se sad vidi koja si klasa, po količini para datoj za hirurgiju i količini zlata koju si na sebe natovario).

jedan mi kaže kako treba stvari da se završavaju ispod žita. sad to je valjda inteligentno rešenje? ne slažem se, strongly disagree. i neću da se pomirim sa time kako je ''ovde sve tako'' i kako ''ćuti i plati nekome''. niti sa onim ''ne može ništa da se uradi''. za početak, ako mislimo da ništa ne može da se uradi bolje odma' kolektivno za frulicom u dunav kod golupca.

sistemska greška. error. (T)error bre. dokle ćemo da mislimo da je pandur tu da nas apsi, a ne da štiti i nas i našu imovinu? ili da budemo zahvalni referentu kad nam završi rešenje ko uslugu da nam je učinio a ne da je radio prost posao za platu. i ti državni činovnici, dokle će da misle da su oni vlast od boga dana i maltretiraju nas umesto servisiraju? dokle će zvanično da se upotrebljava izraz službena tajna?

država nije neki odvojeni entitet, mi smo država, mi plaćamo uposlenike, mi gradimo puteve, mi renoviramo zgrade, mi pregovaramo o kosovu bre.

dakleM, sve što za početak treba je da kad krenemo da obavimo neki posao sa državom da ne tražimo odmah vezu, nego probamo da završimo regularnim putem. pa ako ne uspemo, da se žalimo, pa onda opet, pa da budemo dosadni jer je to naše pravo za naše pare. da nađemo di je ta jebena sistemska greška. e da sistem error ne postane fatal error.

ovih dana sam svako malo išla na aerodrom. dolaze gosti, zato. a gosti su neki domaći a bogme i neki inozemni. i tako kad ih uvozim u grad sve strepim kako li njima beograd izgleda na prvi pogled, ono, prva penetracija kroz autoput, da ne kažem ''žilu''.
bude da je gužva usput pa se pomeramo u ritmu ''prva, stani'' ili u najboljem slučaju ''prva, druga, stani''. al aj sad, nema veze, to samo daje utisak prenapučene, bizi metropole, nešto kao ozbiljna varoš u kojoj se neviđeno šljaka i zgrće lova i svi nekud hitaju u tom smislu. skoro pa ko u kaliforniji....

međutim. sa svih strana, kao bauci, kao loša savest, kao opomena i kazna, napadaju bilbordi ogromnih dimenzija i imbecilnih poruka. postani svoj, uključi se!, mi znamo, mi mislimo za vas, da ih ne navodim baš doslovce, ko ih šiša da ih reklamiram za dž, al bre kao iz onog karpenterovog filma ''oni žive''. gde god da pogledaš ima neka ''metafizička'' poruka sa enormno velike slike. nema veze što smo sišli sa autoputa, bilbordi su u svakoj ulici koja svojom širinom dozvoljava da se stavi džinovski pano sa kretenskim tekstom i naravno nekim jadnim licem koje nam se kezi odatle. il se ne kezi nego je zabrnuto kako ćemo mi bez njega ako ga ne budemo izabrali na izborima koji su davno outdated...

sa terase mog druga koja ima jedan od najlepših pogleda ''na zaliv'', da ne kažem dunav, pančevo, rukavce i sl. vidi se komšijski soliter na kome tek treba da se obesi neka ''poruka'' da ne kažem poruga, da ne kažem bilfuckingbord. taman kad na proleće samo što nije, sednem da uživam u širini i posmatram sokolove kako love bumbare, taj ima da me podseti kako nešto nisam kupila, popila, kako samo mene čeka fantastični kredit ili novi ulošci. a moj drugar ima da ima svoj lični jebeni bilbord.

jadničak. više neće videti samo pun mesec i reku sa svoje terase...



brendovi... brend. brend? robna marka? sad ima i neki sajam brendova da ne kažem robnih marki. imena koja su postala brend. dal stvarno neko želi da bude robna marka? obucite, popijte, namažite, uključite... brend.

ma jebite se bre. počinjem da kupujem stvari za koje niko nikad nije čuo, koje se reklamiraju od usta do usta, ove sa bilborda ostavljam populusu iz bivšeg istočnog bloka (što smo u suštini uvek bili).

bio rođendanski parti moga čeda. dece je bilo ovoliko.





proveli smo se bajno. i fote smo igrali. ja sam morala da skačem okolo svih i pištim. i tako...

ako osoba nikad nije iskusila ljubav od nekog iz bilo kog kutka, to je vrlo tužna stvar. ali ako bi ta osoba mogla da sretne makar jednu jedinu osobu koja bi pokazala bezuslovnu ljubav - jednostavno prihvatanje i saosećanje - ako bi znala da je predmet nečije pažnje i ljubavi, vrlo brzo to bi imalo uticaj i bilo bi cenjeno. jer u njemu se nalazi seme koje bi ovaj čin ljubavi potaklo da raste i procveta.

od dalaj lame za danas.

lepa osećanja generišu još lepih osećanja. ružna isto tako. sam pokušaj da se osmehnemo kad nam nije baš do toga razvedrava misli. so?

all we need is love



to jest
love is all we need

verovatno je fora da se naviknem, pa onda sindrom kuHana žaba. jok, ima da se bunim. kažu ''učlani se u dss, sve će da bude''. e neću, mislim se, ima vas da ne bude.

bila sam se ranije žalila preko interneta nam kako mi ne stižu paketi. onda počeli da stižu. a ja volim paket ko rođak u vojsci, ono, kutija od cipela puna kolača, opšte mesto, ma svi to volimo. kolače sam dobila od mame ko što sleduje vojniku, al stigao mi još i veliki paket iz inozemstva. ubace mi papirić u sanduče neka dođem da podignem i da platim carinu. aj, nije kinta, ne bunim se zato, mada bi trebalo. odem, podignem, timpla, dođem kući i jedva otpakujem jer je svuda onaj njihov selotejp. da se zapljunu kud su prošli. ocarinjeno. cvrc.



onda skinem papir i naiđem na kutiju svu izubijanu. ajd, putuje iz daleka, mora da bude, nije drvena il metalna...
e onda sam popizdela dizvinete. isekli su je. ladno. mrzelo ih je da otvaraju preko selotejpa, pa su ladno isekli. WHY?



kao prvo: ko im je dozvolio da diraju moje privatno vlasništvo bez pitanja? to jest, ako ima da se otvara, hoću da budem nazočna u tom momentu. to je lepo vaspitanje, a i nemaju nalog za pretres, plus otkud da znam da mi nisu nešto zdipili jer ne bi bilo prvi put da moj paket ode kod nekog neznasekoga.

drugo: primitivniji smo od pakistana, zašto nemaju skener pa da ne moraju da otvaraju, jer koji moj neko nekom može da šalje u kutiji određene težine? jedino ako mi neko poštom ne šalje psihodelike ili dragocenosti koje treba globiti... i šta piše na deklaraciji koja ide uz paket? a piše sve šta je unutra.

al me teši da su čim su otovrili kutuju naišli na ovo



nadobudnost državnih servisa tipa mup i carina me ispizdi. ko je njima rekao da smo mi u njihovoj službi a ne oni u našoj?

mogu da mi... nisu mi pokvarili radost otvaranja paketa. neka crknu dušmani.

bili mi na koncertu. idemo tu i tamo. sad nismo u kolarac nego u skupštinu. prvi redovi imaju naslone pa deca ne vide, još se valjda nisu svikli na to da se koncert ne gleda nužno. pa se snašli.

moje detence na patosu. dal sam ga opominjala? jok. vrlo je pažljivo slušao dok je svirao solo njegov profesor. posle mu bilo dosadno.