da obznanim ko nije primetio, stigle su laste. ne znam za kod vas, al kod nas doletele. danas. taj dan kad čujem laste, a to bude prvi dan kako su došle jer u ovo doba godine naročito osluškujem izvesne zvuke, za mene je pravi početak. proleća koje nas vodi u leto.

buljili smo u nebo kad smo ih čuli danas popodne. posle nam se prikazao i mesec zalazeći, a sunce još okačeno na horizontu. merci za veliku predstavu na nebu.




lude su skroz i obožavam ih. što su neustrašive, neumorne, što ne jedu lešine, što su vesele i zavidim im što idu u afriku zimi. baš sam ih nestrpljivo čekala ove sezone.



isto kao što ih čujem kad su došavše, čujem i kad odu. ne vidim ih kako odlaze nikad, samo čujem da ih ne čujem više.

but do tad ima još meseci i sad je vreme da se iznesu saksije na terase i da počnem sa baštenskim radovima, jer ja sam brižni baštovan.

enjoy life. the ultimate privilege.

ne moramo se ničega bojati osim straha, znam, ali jedan od mojih najvećih strahova je da na planeti uskoro neće biti dovoljno vode.

voda je stvar koju uzimamo zdravo za gotovo. ima. ima kod nas i još je relativno dobra voda koja nam je dostupna, ali sve češće se u nju izlivaju otpadi iz fabrika, otpadi iz gradova, sve su ređi izvori iz kojih možeš slobodno da piješ. zagadili smo u žurbi.

a ima i mesta na kojima već nema dovoljno. i ne samo u pustinji.

voda spira sve. između ostalog.






izgleda na razne načine. između ostalog.









hrani nas. čini nas. između ostalog.



ne podrazumeva se. ni plava planeta se ne podrazumeva. moramo da se trudimo, ne da bagatelišemo.

ovo je dalaj lama. znate. znate da sam fan dalaj lame jer je strašan baja.




alo! dal političari misle da smo svi pali s marsa? da ne znamo, pa će kina, rusija i srbija da nam objasne da je to unutrašnja stvar kine i nek sami reše. jer, dalaj lama je sklon terorizmu? čovek koji ovo govori?!

ljudi, ovo je XXI vek, mi više ne verujemo u budlaštine. samo se pitam dokle će oni to da veruju.

sudbina dalaj lame i tibetanskog budizma, važna je koliko i sudbina kitova koji svojom pesmom održavaju planetu.



ne ubijamo ih, ne optužujemo ih lažno. treba još da postojimo.

drugim rečima, SVE ŠTO JE NORMALNO, UGROŽENO JE! BEWARE!

došlo je proleće, ako niste znali. ravno the dnevnica.




ajde, radost, sreća, ljubav, cveće i to... da ne pominjemo pun mesec.




ups. pa da. i prolećna juhica. gledaj od čega se živi.

proleće za koji dan. kod mene sve iscvetalo. znam da se negde još zima otima, ali proleće preteže, duži je dan, eno u četvrtak će se dan i noć izjednačiti po trajanju. i na kraju će zimsko vreme morati ipak da popusti. a jes stislo ove godine. i zakivalo ledom.
radujem se čak i ovim danima lažnog proleća. optimizam. pupoljci. poljupci. sve što je s proleća tako očigledno.

u prilog optimizmu, novim ljubavima i osveženim starim, crash into me, divna ljubavna pesma o obožavanju. Dave Matthews Band

pre pet godina, ravno. na današnji dan. sećam ga se celog. i sa kim sam bila kad su nam javili. i ko je javio. i ko je kako reagovao.



za tih pet godina smo se zakopavali i kao narod i kao država sve dublje u crnu rupu. koji su ga mrzeli onda, sad ga mrze još više, jer je njegova reč živa i sveža kao i onda. mrze ga jer mu ne mogu više ništa. onda to što ne mogu njemu, probaju na nama. al ne mogu ni nama ništa, jer rešeni smo i vremena malo ima.

čuveni po ubistvima kraljeva i predsednika vlade. mi ih ubijemo iz više puta, nije nam dosta jednom. ili ih iseckamo na komade pa pobacamo kroz prozor.

kad će ovaj narod, ova u suštini nekrofilska nacija da nauči da je život čudo jedno? da izabere život pre nego smrt?

no replace. no second chance. sad. ovde. mi.

juče dobijem mail sledeće sadržine:

Dear Dubravka Zivkovic

Congratulations! Herewith we would like to inform you that your One Minute video ‘1 Minute 500 years long’ has been included in the Serbia Federation for the World One Minutes exhibition which will open June 6 in the Today Art Museum in Beijing.

Because of the unique international compilation of the exhibition, the cultural committee of the Olympic Games in Beijing proposed to include the exhibition in the cultural program around the Olympic Games.

From June 6 till June 28, the entire exhibition space of the Today Art Museum (3000 m2) will be filled with the best One Minutes from almost 100 countries worldwide.




na spisku srpskih imena ima nas šest. ne znam kakvi su to filmovi, al kapiram da je dobro društvo. sad šta ću, ne znam. da putujem u peking da preuzmem svojeručno katalog u kome ima moje ime? most likely. to jest, što da ne?

ova je prestupna. bilo juče, ako niste primetili, 29. februar, čime smo februar i potrošili. sledeći put kad bude prestupna biće 2012. the year.

13 moon calendar

ovaj je moj:

Galactic Moon day 15
Year of the White Rhythmic Wizard



kin 164: Yellow Galactic Seed
I Harmonize in order to Target
Modeling Awareness
I seal the Input of Flowering
With the Galactic tone of Integrity
I am guided by the power of Elegance

saće to, još malo, dveiljadedvanaesta. da bismo dočekali trinaestu, red je da pređemo na majanski, lunarni kalendar. bolje nego ova dva što ih sad mešamo.

kad krenete na putić, the final one, onaj kroz, kažu, belu svetlost, šta ćete sa sobom poneti, ne mislim na dlanove, dlanovi će biti wide opened. mislim na tovar na leđima. na savesti, na duši.

jel nekad palo preslišavanje, ono dubinsko? koliko sam ljudi zajebao, koliko sam i od koga zdipio, dal sam spletkario, dal sam nekog nehotice ili hotimice ubio, jednom rečju, koliko je njih zbog mene propatilo?

nije loše s vremena na vreme svak za sebe da napravi popis dela. vrlo strogo, naravno. jer i ovako i onako će biti lelek, škrgut zuba itajrad.

a ima i onih za koje već znamo da ima mnogo da leleču u trenucima. što nama, naravno, neće olakšati na stvari. ni sad, ni onda, jer nema ono ''i on je'', ''video sam od njega''...

na posao

sklona sam da mislim kako je ovo najbolje vreme. naravno da jeste. nije valjda najbolje vreme pre trista godina kad nemam pojma kakvo je bilo. najbolje je vreme ono u kome živimo.
jednako sam sklona da verujem da se ljudi rađaju na tačnim mestima, da nije slučajno ako se rodiš kao pripadnik nekog naroda. može da bude da ti se ne sviđaju okolnosti, ali sad, taknuto-maknuto. štaš. uzmi si pa menjaj.

i kako juče počeše da se odigravaju razni nemili događaji, setim se, opet, života koji ovde u srbiji živimo desetljećima. setila sam se slika plavog kordona, onog cirkusa po ulicama, vodenih topova na ladnoći po mraku, dovoljno je da se setim samo onoga što se dešavalo u prestonici, da ne idem po ''terenu''. događaji se nekada poklope sa ličnim nam važnim datumima. to name a few; na dan ''velikog kontra-mitinga'' 96. mojoj mami je bio rođendan pa se tog dana nije odlučila da ode na proteste koje je inače pobožno pohađala ko prava beogradska profesorka u penziji. srećom. na moj rođendan davne 74. doneše jedan od ustava kojim smo se dičili kao i ovim sada. na moj rođendan 94. u sarajevu je isticao ultimatum klinton bila...

te sve mi to na um juče padnuvši, osvetli mi se da je u mom životu u srbiji svih ovih godina najmanje mog ličnog života. mi u srbiji živimo okolnosti i situaciju. najmanje sopstveni život, barem ne onako kako ga zamišljam; sa dilemama, mogućnošću izbora, iskušenjima običnog života, ne života nacije i populacije. ništa nebeski, solid ground.

malo mi ide na nerve taj repeat fazon u koji smo se uvrzli. živeći u srbiji, živimo srbiju, ne sopstveni život. srbija i njene okolnosti nas mažu na leba i gutaju. usput nas malo prežvaću bezubom ali toksičnom dupljom.

dosta bre. neću da idem negde zato što moram, ići ću zato što hoću da idem. ovo je moje vreme, ovo je vaše vreme, ovo je jedini svet i jedini život koji imamo. jel ćemo da stalno puštamo da budemo taoci i uhapšenici okolnosti? dokle ćemo da puštamo da divlji teraju pitome i zašto, zato što tako kaže poslovica?

i sad, bez zajebancije, treba zabraniti čvarke. u njima ima neki opasan halucinogen, nema druge nego je to.