mislim... nijedan srpski proizvod ne može da se otvori bez posledica po kujnu ili 'aljinu. ili protezu ko ima veštake. why????

morala sam da prolazim kroz grad poslednjih meseci. inace sedim gajbi na chardaku i ne mešam se sa svetom. iako kažu da sam friendly, nisam. volim da sam solo, ljudi me mnogo više gnjave nego što sam spremna da priznam. i tako kroz grad prolazeci, posmatram ljude. tipovi. nema mnogo individualaca, cak oni za koje bi se moglo reci da to jesu, opet spadaju u tipove, ''tipove individualaca''. ali sad umesto da je više tipova, sve je više kloniranih.

kloniranje nije na telesnom nivou kao što bismo pomislili iz nekih sf romana, kloniranje je naravno na duhovnom nivou, uz to ide i neophodno kostimiranje. pa su tako svi jednako obuceni, kao u uniforme. laka razlika u velicini nosa, makar...

ko da sam ušla u onaj film ''oni žive''. godinama se osecam ko u tom filmu. samo s vremena na vreme smetnem s uma pa mi se stegne srce.

well... buduci da mrzim zimu, izbegavam da se zalim na vrucinu. uostalom, vrucina je, ali mi ne smeta. to je prva stvar koju cu otkriti o sebi. volim kad je toplo, kad mogu da skinem carape i rukave. i redom, kad se ukaze potreba.
moje idealno mesto za zivot je pustinja. suvi vazduh i tisina. drugo idealno mesto, plažica u šteku. to je druga stvar koju sam otkrila o sebi. revealing je divno putovanje kad se sa nekim upoznaješ. lagano skidanje...

mislim da nikad ni nece biti slova sa kvacicama. na sve se naviknes (osim na francusku tastaturu). uostalom ni ne treba kvacice ako pisem na engleskom.

danas se osecam kao junakinja markesovog romana. ne zbog kolorita ili zvukova nego vlage i temperature. inace markes nije moj omiljeni pisac, davi me vise nego sto je pristojno.

dobar dan. sad cu ovako solo da cackam po ovome. kljuc ovde, kljuc onde... i nerviram se sto nema slova sa kvacicama.