iskreno, nemam pojma više da nadjem ulice u beogradu. toliko mi je prostacka fora da se menjaju imena ulica kako se promeni vlast... i pre sam proleterskih brigada zvala krunskom a borisa kidrica beogradskom. ''pre'' se odnosi na titovo vreme. ali sad pojma nemam koja je koja. vidim da mi je u komšiluku ulica desanke maksimovic. jeeee.... ta je jedna ulica ranije imala tri imena: parce je bilo djure salaja, u nastavku kralja milutina, pa onda kad krene nagore ka bolnicama ime joj bilo hajla salasija. šta fali hajlu salasiju? šta fali kralju milutinu? i taj salaj djuro, što je sad on pa kriv da ga menjamo? glupa komunisticka fora. posle došli ''nekomunisti'' pa se ponašaju skroz isto.

mešam svetogorsku i svetosavsku. niko da me ne pita koja je koja jer ima da dobije pogrešnu direkciju. pih. to englezima ne može da se desi. zna se di je tavistock road. oduvek za zauvek.

ja stanujem u centru. tako reci, sve mi je blizu. ali nijedna pijaca. uvek sam živela blizu neke pijace, a sad ne. i pošto me mrzi da šipchim, sve kupujem u fucking maxi diskontu. plus, jeftinije je nego na pijaci.

pijace nestaju, bojim se. volim ih, cak i zimske, ali nisu više ono što su bile. ne možeš više da odeš na pijacu i porazgovaraš sa narodom. nema naroda, ovo su sve sami nakupci. kad pomislim koliko je na kalenicu onih koji valjaju vec kupljenu stvar, što od seljaka, što od švercera, što od lopova. majority, totalna vecina.

atina ima lep obicaj da jednom nedeljno u svakom kvartu zatvori jednu ulicu za pijacu. utorak uvece parkiras kola malo dalje, jer ima da se oslobodi f (ovo sam zaboravila ime ulice). i taj dan je ludo živo, dovuku tezge, nadstrešnice, kante, korpe, gajbice. deru se, piju kafu, dovikuju i valjaju sveže ili usoljeno ili tek ulovljeno, ili košer preklano. divota. naravno, atina ima u centru grada mesnu pijacu, ko da si ušao u scenografiju za makbeta.

manje-više i ostale varoši koje sam posetila ili živela u njima imaju market, makar kao tursiticku atrakciju. a kod nas vidim da ce da nestane po duhu, ostace možda kao potreba. kad samo pomislim na tzv. ''buvljak''. ili ''kineski kulturni centar'' kako zovemo market koji drže kinezi u 70. bloku...

mame su nas sve pogrešno naucile. da se podmecemo, nameštamo, ugadjamo, delimo... da osecamo grižu savesti ako slucajno nešto sebi udovoljimo ili kupimo u šta oni nisu ukljuceni.
porodica. i tako redjajuci sitnice u beskonacni niz, jednog dana se probudiš placuci. a nema baš nekog razloga. i od tog jutra places svako sledece jer ne znaš odgovor na pitanje ko sam ja; gde je tu moje mesto? sebicno, moje. i dok se to pitaš cak ni ne gledaš u ogledalo, ne daj bože da se prepoznaš u onome što se ni na jednom licu ne menja kroz godine, u ocima. ne smeš. u tim ocima sam ona ista devojcica koja se nada u nedogled...

vremena je malo. know thyself. izbacuj iz ormana, pali na lomaci, cisti, osvetli, prozrachi. ja imam samo mene. skoro da je filozofski.

mislim... nijedan srpski proizvod ne može da se otvori bez posledica po kujnu ili 'aljinu. ili protezu ko ima veštake. why????

morala sam da prolazim kroz grad poslednjih meseci. inace sedim gajbi na chardaku i ne mešam se sa svetom. iako kažu da sam friendly, nisam. volim da sam solo, ljudi me mnogo više gnjave nego što sam spremna da priznam. i tako kroz grad prolazeci, posmatram ljude. tipovi. nema mnogo individualaca, cak oni za koje bi se moglo reci da to jesu, opet spadaju u tipove, ''tipove individualaca''. ali sad umesto da je više tipova, sve je više kloniranih.

kloniranje nije na telesnom nivou kao što bismo pomislili iz nekih sf romana, kloniranje je naravno na duhovnom nivou, uz to ide i neophodno kostimiranje. pa su tako svi jednako obuceni, kao u uniforme. laka razlika u velicini nosa, makar...

ko da sam ušla u onaj film ''oni žive''. godinama se osecam ko u tom filmu. samo s vremena na vreme smetnem s uma pa mi se stegne srce.

well... buduci da mrzim zimu, izbegavam da se zalim na vrucinu. uostalom, vrucina je, ali mi ne smeta. to je prva stvar koju cu otkriti o sebi. volim kad je toplo, kad mogu da skinem carape i rukave. i redom, kad se ukaze potreba.
moje idealno mesto za zivot je pustinja. suvi vazduh i tisina. drugo idealno mesto, plažica u šteku. to je druga stvar koju sam otkrila o sebi. revealing je divno putovanje kad se sa nekim upoznaješ. lagano skidanje...

mislim da nikad ni nece biti slova sa kvacicama. na sve se naviknes (osim na francusku tastaturu). uostalom ni ne treba kvacice ako pisem na engleskom.

danas se osecam kao junakinja markesovog romana. ne zbog kolorita ili zvukova nego vlage i temperature. inace markes nije moj omiljeni pisac, davi me vise nego sto je pristojno.

dobar dan. sad cu ovako solo da cackam po ovome. kljuc ovde, kljuc onde... i nerviram se sto nema slova sa kvacicama.