ovoletošnje delimično pomračenje meseca u našim krajevima. što je 44°49'14" north, 20°27'44" east, da ne kažem beograd.



gledali smo sa terase, iz prvih redova.

credit za fotke like father like son, gm&gm themselves

toliko. ko hoće, može da se potrudi i izburgija the secret, kao što sam ja izburgijala.

perseid meteor shower 2008

dakle, ko nije razumeo, 12. avgusta na kupanje. mesta se vataju još 11. uveče. javlja NASA

svetlana, blagodarimo na upozorenju!

i ne zaboravite na dog days i sve što uz to sledi.

leto. kakvo olakšanje. leti je sve lepše i lakše, čim ne moram mnogo da se oblačim, odmah mi je bolje.

neko kreči, neko uvodi grejanje, neko letuje. ja ništa. ništa od toga i ništa uopšte. plandujem, užasno sam lenja. onako letnje.

idem na posao, al i to je leti lakše, rano izađe sunce, nekako mi dođe prirodno da ustanem sabajle. dete je kod babe i dede na ladanju, pa je i kućnih poslova manje, nas dvoje odraslih jedemo otprilike i ponekad, uostalom, vrućina je.

dobila sam bootleg sa pearl jam koncerta u camdenu održanog na dugodnevnicu, kad sam se žalila, ono pre neki dan. dal sam stavila na repeat? batofkors. onda sam se mislila, sa jedom, kako sam ja ovde, a oni tamo razbijaju, publika strašna, mašila sam nadpevavanja sa edijem, dranje u gomili, ispevavanja i skakanje, al sad... tako ću sebi samo da upropastim ugođaj. no hard feelings.



lenstvujem dakle, tetoviram se kanom, što je neviđena zabava, ubijam se ladnim čajem, tučem se u venu camdenom i nadam se da će što duže da traje. leto, mislim.


what is the purpose of life? enjoyment.

tako da samo napred, bez griže savesti. enjoy. let love reign over you. ja bogami oću.

poranila sam, štreberka.



dvadeset i osmi juni je bio prošle godine kad sam išla na koncert pearl jam. danas sam bila na koncertu the police, poraniše četri dana, zbog vidovdana, šta li? čak sam i reči znala iako nikad nisam imala njihovu ploču.
bila sam skoro isto udaljena i na istoj strani kao i lane, osim što je sad to mesto bilo za fanove. iza mene još dvajes tisuća duša.



čujem da se neki žale da bilo je ovako i onako. pa ja ne znam čemu se neko nada kad ode na koncert oproštajne turneje benda koji se ponovo sastao za priliku da se oprosti. zna se tačno šta se dobija. ne može to da bude loša svirka, niti loš provod. al može da izostane uzajamna ložnjava.



naravno, ovde nebo nije severno kao u nejmehenu, sunce zalazi ranije, te nema thank you for the sky. uostalom, nije to ni taj bend. jedan je vedder edd.

izlazak, out, out, prvo kejv po kiši, onda sting po žezi, grabimo u leto. ali bre. ne može da frtalj plate daš za dve dobre karte, povišicu na sunce!

slike napravio šković, te lepo zahvaljujemo i sting i mua.

nema spavanja!



jeste, danas je letnji solsticij, najduži dan. ali je i najkraća noć as well. šta više volite, najduži dan ili najkraću noć? ja oba. kao i obično, na pitanje koji ćeš, ja ću oba.

mnogo mi je lakše da ustajem rano ovih dana kad me sunce već sačeka. desi se čak da ustanem rano i kad ne idem na posao, probudim se i gledam u svetlost što već ulazi u kuću. pa izađem na terasu da pozdravim sunce. i ono mene. uradim čigong da mi telo izdrži sve što ga očekuje i uronim u dan, još jedan na dobitku.

leto, letnji ljudi, sve je otvoreno i sve je moguće. sunce ulazi u raka, mesec ističe prepunjen, gotova je škola, living is easy. at least, it's supposed to be easier. je li?



nisam ni ove godine otišla u stonhendž. možda dogodine. ali kako vreme prolazi, nužno se nameće misao, koliko ''dogodina'' još imam to da odlažem?
pitaće starost di mi je bila mladost, ne za ono što sam uradila ofkors, nego za ono što nisam. stonhendž na solsticij je jedna od tih stvari. u veoma dugom nizu neobavljenog.

enjoy. life. consume it. be consumed.

ranije sam pisala blogove vikendom, a sad jednom mesečno pred pun mesec. nema se kad.

opet sam bila bolesna. al sad toliko da sam morala na detaljne pretrage. na kojima su mi našli neke sitnije falinke i kojom prilikom mi je skrenuta pažnja da se odmaram, da se ne nerviram, da dobro jedem, da ne sedim puno, a kad sedim da držim nožice podignutima, da idem na more il makar u banju... nisu otkrili zašto mi je falilo to što mi je falilo, tako da i dalje moram na neke preglede, a ja ne volim da sam bolesna i bojim se doktora. sve sam mislila da je ''iz glave'', jer sam oduvek ubeđena da telo reaguje na dušu, al rekoše mi da nije. onda je uzrast, nema mi druge.

u svakom slučaju, bilo me je obuzelo osećanje totalne bespomoćnosti. mogla sam samo da spavam. išla sam na posao i delimično radila kućne poslove, ali sam baš bila loše. neko mi izbo lutkicu. a znam i ko. uopšte se ne zezam.

i sad, kad je to za momenat, a nadam se i na malo duže, prošlo, mislim koliko mi je godina, kakva mi je bigrafija i čemu se još imam nadati misli. jedan moj drug bi mi rekao, ne filozofiraj, ionako ćemo skoro u furunu, al ipak... i kolko vidim, imam tek jednu želju, da lepo živim. lepi život je skoro pa nemoguća kategorija u srbijici. cimaju nas, prete nam, ne daju nam ovo i ono, ucenjuju nas i skoro da nemamo vremena za sopstveni život od njihovog. al to na stranu, lepi život u mom slučaju je tek udoban dom, dobra klopa i letovanje. ništa fensi, nikakva luda nova kola, nikakve premijere, nikakva razdiranja stvaranjem, egzotična putovanja, više ne. omotorila sam, zato valjda. želim da se ušuškam kao mačka i predem, što rekla moja prijateljica.



mesec se puni u strelcu ovog puta, fino. danas je ako niste primetili, petak 13, kažu baksuzan dan. cvrc.

enjoy life. wonderful life. ide novo leto.

gotov mi odmor. na odmoru je dete bilo bolesno, onda mua. provod do bola. gotovi su i izbori. i ništa nije gotovo.

but, pošto sam se iz kreveta pridigavša, otišla sam na bajlonijevu da napunim košaricu. nana, božur, ljubičasto cveće, peršun, jagode , salata čupavica und mladi krompirići. dakako očišćeni.
mala crvena ruža ispod kandelabra. predivne su inače, ljupke, ko da trepću među lišćem.

povratak u social life, lagano zagrevanje pred posao, noć the muzeja. grad je bio prepun. al opet, ja ne izlazim često pa ni ne znam.



puni se mesec u škorpiji, još malo... enjoy your everyday life.

juče je detence pojelo prvu ovogodišnju jagodu iz naše bašte. nazdravlje! pre toga ju je fotografisao, ko što se vidi.

danas smo išli na konvenciju ldp na cvetni trg, familijarno. od uvek je najbolja konvencija kod nas u komšiluku, na cvetnom trgu, bude baš kao da si na žurku došao. taman sveta, do iljadu, znaš veliku većinu jer su komšiluk, fino posluženje, sve ''izvinte'' i ''jel mogu'' i ''hvala'' obraćanja drugima. mislim, to je ova opština, da se ne lažemo, plus ova partija, da se ne lažemo opet. ništa divljanje i urlanje, mi smo uljudni građani centralne prestoničke opštine. sa nama još i stari grad, savski venac, a zapljune se uvek neko i sa novaća i zvezdare, sa čukarice il palilule. i naravno da smo se i danas super proveli, predivno vreme, nasmejani ljudi, odlična muzika.

zovem vas da ako ste u prilici da glasate, izađete na izbore u nedelju i glasate za ldp. nijedna partija nema takvu energiju kao ldp, niko ne govori iskreno kao ldp, svi nas drugi gledaju u oči dok nam masno slažu žvaku, a uostalom sve druge smo već isprobali na sopstvenoj grbači.
u srbiji se teško živi. moj se život odlaže na dve nedelje do sledeće polovine plate, a ja sam još i srećna da imam posao. ima ljudi koji žive mnogo gore. to mora da se menja. a menjamo mi sami jer nije država neki nepoznati entitet iz svemira, država su njeni ljudi, mi. i ne bi trebalo da nam je neprijatelj. želim prijateljsku državu, gde ne moram da se nadigravam sa služebnicima, čekam do besvesti ili plaćam ogromne kamate na kobajagi male rate (ići ću sa kreditom u furunu, ako se ovako produži). razumem da smo do skoro živeli pod turcima, austrougarima, ovim il onim dvorom, ali sad to više nije slučaj, ne bi trebalo da sabotiramo sopstvenu državu. a kako da je pa ne sabotiramo kad je ovakva kao sad? ne želim vlast koje ću da se bojim, nego vlast koja će da mi služi. da odem u opštinski dom, ne u neosvojivu tvrđavu, da se moje predstavke uvažavaju, čitaju i rešavaju. da mi ne otimaju porez na prozore i vrata. da se vrati društvo koje kontroliše državu.

ovo je mala partija. ali sve najveće stvari su u početku male. putovanje počinje prvim korakom. u nedelju svako svoj glas iz srca kao što je ova jagoda. ne dajte da vas lažu, ne dajte da vas lože. nijedna partija ne može ništa bez nas. mi rulamo, mi, obični ljudi koji žive od pola do pola plate. ne budite lenji čak iako pada kiša i totalno ste apolitični. glasajte. svaki glas za ldp je glas da malo danemo dušom, prestanemo da se bavimo politikom i živimo normalan a ne ponižavajući život.





za početak, preslišajte se sami: šta biste voleli u srbiji da se promeni i da li ldp to može? napravite listu. i štiklirajte.

iz serije naše dete, naša reklama

inače smo cela dva dana razmatrali ponudu da uzmemo bebu albino pitona da živi sa nama. jesmo se krzmali temeljno. svi su ukućani bili za. nije nas strašila mis'o da imamo zmiju u kući, jer su pitoni velike maze, nisu ljigavi, nisu agresivni, a obaška momenat respekta koji bismo zadobili kod stanara zgrade, tipa ''mojne da pustim pitona na tebe''.
ono što nas je na kraju odvratilo od ideje je činjenica da bismo morali da mu dajemo živog miša, a kasnije zeca da ga izede. e to već ne bih mogla. na stranu veličina terarijuma ko pola kuće.