mislim, ko kaže da salon ne valja, jede govna. toliko. evo malo fotki iz kupatila u dušanovoj.















a jesam se plašila u nekim sobama, da ne kažem radovima, u bazenu silence recimo... celo je kupatilo kao da sam ušla u šindlerovu listu...

e vala, stvarno. juce mi se oglasi mobilni telefon sa idejom da me obavesti da imam poruku. od koga je pogledam, imam šta da vidim. od nekog RIK-a. ja ne poznajem nijednog rika, znala sam nekad za rik vejkmena, sad ne znam jel živ... otvorim poruku, imam šta da vidim. rik je republicka izborna komisija. zovu me da izadjem na referendum.

more metem vas na ovaj što mi za tu priliki nik'o. ne želim komunikaciju sa izbornom komisijom! ne želim da me cimaju na telefon za razne pizdarije koje vlast ima na umu. te dajte za hram, te glasajte za ovo, te treba ono. marš bre. ko je uopšte ovlastio telekom srbije da može da da moj broj za sva ta sranja?

opasno sam ljuta. sam' da vidim kako ce da se ponaša ovaj telenor. ima da predjem kod njih. il da sacekam novog operatera. što je u srbiji tako normalno da smo svi intimni?

mnogo teška stvar poverenje. a ništa lakše. i lepše. deca se igraju toga u nižim razredima, uce ih poverenju pa oni okrenu ledja drugaru i puste se unazad i drugar ih doceka. a? nije loše. imaš nekog u koga imaš poverenja da ce da te prihvati ako padaš ili posrneš. neko tvoj. osoba od poverenja. a padovi su razni, tek posrtanja...

zastrašujuce je da se mi u stvari rodimo sa poverenjem. ne moramo da ga sticemo.

gledam bebe, one najmanje. moraju da imaju poverenja. mi ih nosimo, držimo im glavice, pokrivamo ih, hranimo, potpuno su zavisne o poverenju. i potpuno opuštene. kad bismo samo to mogli da zadržimo i kad porastemo. odrasli su zaista zaboravni.

evo sam se slikala za neki kasting (lijepa modErna rec).



al što ne volim biJografije da pišem... a i pola sam pozaboravljala...

ima kod mene u zgradi predsednik. Predsednik. naravno, kucnog saveta. taj bi dao sve da bilo cega bude predsednik, kao onaj ministar nam. po profesiji je advokat iz bejzmenta. bejzment je naravno u našoj zgradi, a struju za kancelariju uzima od zajednicke struje za stepenište, al nije to tema. ništa što je radio nije moglo normalno iako je sve moglo, ali ne, on voli da napravi intrigu i da izvacari za lovu.

i tako smo mi uvodili grejanje u zgradu. pošto racuna da narod mrzi da se sa tim bakce, on je na sebe preuzeo sve, od izrade projekta, do nalaženja izvodjaca radova. a nama samo ispostavljao racune. bili smo se neki bunili da necemo da on to radi nego da platimo profesionalca, al u osnovi ljudima je svejedno ko ce, samo da ne moraju oni. i cekalo se na to grejanje 4 sezone. u medjuvremenu je propao projektanstski biro, kao i razne firme koje se uvodjenjem bave, a naš predsednik sve vreme vredno radi...

na kraju je savato neke izvodjace koji su uvodili zajednicku instalaciju. i navukao pola naroda da im razvodi grejanje i po stanovima. nas nekolicina stanova u zgradi nismo hteli tog izvodjaca za svoje stanove jer je fušer što se po radovima u zgradi videlo. i nismo hteli da platimo drugu rau za zajednicku instalaciju jer posao nije završen a nije isporucen ni dogovoren rok, ni materijal ni kvalitet izrade (moji i još nekima ventili vezani naopako, pumpe pola jeftinije od dogovorenih, ništa nije izolovano, podstanica u haosu... itd). jednostavno necu da platim dok se ne završi i dok ne bude korigovana cena.

i sad. došlo ladno vreme, ceo se beograd greje, a mi se mrznemo. dodju ljudi iz toplane kažu ne vredi, nema struje u podstanici. a predsednik kaže, iskljucila elektrodistribucija jer nema atest, a atest daje izvodjac i nece da ga da jer nije placeno. e jebemumater gospodine, necu da platim dok nije isporuceno sta je dogovoreno. za to može da me tuži sudu, ali ako bi me tužio izašlo bi na videlo ko se s kim talio i onda je metod ucene najkorisniji.

pošto slabo volim da me se ucenjuje i vrši pritisak, sva je zgoda da cemo se ove zime grejati na drva. najbolja je bila komšiKa od ispod sa paukovima od trepavica na ocima koja mi kaže ''što smo mi budale, pa smo platili?'' pa ne znam, sestro. budale ste, nasanko vas je ko mlade majmune, a on dobio u gajbi grejanje za dž, mislim to je njegov procenat od dila. (nevezano za temu, ista komšinica mi rece ''moj muž je hteo da zašrafi sanducice, tvoj miž nece''... buahahahaha. ''pa ne zna'', kažem ja, ''što ne zovemo nekog da platimo da nam sve to radi?'' ''pa mi ovde živimo!'' ''necemo manje živeti ako ne šrafimo sanducice sami'', mislim....)

prošle godine je bilo grejanja. ako ga je bilo, znaci druga rata nije bila ni potrebna.

i tako ja sinoc zvonim na sva vrata i držim banku na svakom spratu, pa sam sastavila poziv za skupštinu stanara sledece sadržine koji cu sad da metem na ulazna vrata i svuda po zgradi:



SKUPŠTINI STANARA!


Pozivam vas da se u sredu, 18. oktobra okupimo u 19:30 u zajednickim prostorijama zgrade da odamo poslednji pozdrav grejanju za grejnu sezonu 2006/2007. Nemamo atest, nemamo struju, a sa time ode i naše grejanje. Drago nam je da smo ga prošle godine upoznali. Stoga dodjimo da obeležimo ovaj tužni cas.

Ako vam ova poruka zvuci neozbiljno, možda saznanje da ove godine necemo imati grejanje, nece zvucati tako neozbiljno.

Zato vam predlažem da se zainteresovani po ovom pitanju veceras okupimo da saznamo uzroke i iznadjemo zadovoljavajuca rešenja. U tom smislu dnevni red nije potreban, pitanja sanducica, osvetljenja u zgradi, funkcionisanje interfona, cišcenje i ostale ''sitnice'', možemo da ostavimo za prolece ili kad se malo ugrejemo.

Hvala vam unapred!


jebiga.

uvek sam pizdela za one koji glasaju za lilica da ne bi glasali za šešelja. mislim, ovo je nastavak na temu nekrofilske nacije. prvo što mi pomislimo je ne može. uostalom, koliko u našem jeziku ima oblika za izražavanje necega što se odigralo u prošlom vremenu, a koliko za nešto što se ima odigrati u buducem? uporediti sa engleskim. i taj nam pristup kroji sudbinu.

pa, vreme je da se menja.
što rekla moja omiljena uciteljica živi bili!

milen milchev, bugarska






izbliza (zahvaljujuci missy)

šetam danas na nezvanicnoj pauzi i natrcim na ogromnu slobinu sliku na nekoj fasadi. flash-back, ali totalni. nisam htela da se približim da vidim koji je centar sps-a u pitanju (jer verovatno je to), a nisam htela ni da slikam, da ne gadim objektiv.

nego mislim, jebemti, baš smo nekrofilska nacija. kad se samo setim koliko godina posle bacanja kašike je maršal visio po ucionicama i diljem zidova firmi i nadleštava... i uopšte volimo da kachimo pokojnike ko topalovici.

ovako



ovde



zbog ovog




al ume da bude smorno. i sa ljudima i bez ljudi. (moram malo da se žalim...). najviše se cudim onima što se drndaju kad im kažem da ne mogu da jedu kokice. pa nije ovo bioskop! iako imamo projekcije u mraku. (da se primeti prvo lice množine , to jest kraljevska množina)

što vreme više prolazi sve sam zaljubljenija u radove koji vise na zidovima ili se na iste projektuju. ima samo dva koja ne gotivim. koje ovde necu pomenuti.

cesto sedim kod laureata naskovskog u mraku. i slušam bluzzzz. e tu ima mikrofon na koji svi kidišu, stari šurov majk, bombona. ukljucen, dakako. za taj mikrofon se Fataju ko besni. svi boluju od mik džeger sindroma. slikaju se u pozama, pevaju kobajagi i stvarno, kuckaju o njega. a ja stojim na vratima i gledam. onda se štrecnu. ''hehe, jel sme da se peva?'' ''sme da se peva, ne sme da se pipka'', kažem ja baksuz, ''to je instalacija ne intervencija''. ne razumem odakle ideja da se vataju eksponati.

totalna identifikacija. mislim, ne daj bože da sam pandur(ka). identifikovala bih se sa pištoljem i pendrekom. ovim drugim narocito.

od nedelje obilazim ostale prostore, nosim si novu kamericu u džepsu i sad tek ima da mecem slike.

gledam danas one oznake na autobuskim stanicama i na samim autobusima. i pitam se šta jadni stranac radi ako ne zna, ko što ne zna, cirilicu (eto, ni ja ovde nemam tj, c, ch, i tako to jest to). sve je na cirilici. ok, lepa je cirilica, al jadna bih ja bila kad bih u grckoj imala da se snadjem a ne znam kukice im. dakle, lepa je cirilica, crtež je divan, samo jebiga, nekako se nije primila na sveCkom nivou, pa nije zgoreg da se imena ulica, destinacije autobusa i putokazi napišu i latinicom.

zbog lepog ponašanja.

znam da bi neki baš voleli da smo u getu (reperi recimo :D, a da ne pominjem premijera), kad vec nismo u XII veku, ali neki baš i ne bismo voleli. ocemo da nam je grad user friendly, da se baš nakupi stranaca i njihovih klinaca, da se baš cuje mnogo jezika.

i dosta bre menjate te nazive ulica! rešite ko je važan ko sporedan. a da je valjao, nije niko. kad bi se u parizu ili londonu ovom ucestalošcu menjala imena ulica svima bi se zavrtelo. nek se zovu vodovodska, cvetna, povrtna, široka, slepa, podbrdska, ako nam je malo heroja (kojih mi je pun kufer), oslobodilaca i kraljeva.

mislim se pre neki dan... šta sam sve radila za kintu. to jest šta me je sve hranilo... u smislu sadašnjeg rada kao keeper of arts (al sam smislila ime za posao, ''keeper'' je suuuper).

dakle:
-gluma (the best)
-pevanje (the best as well)
-slikanje na svili (divota)
-pravljenje nakita (mmm...delimicno ok)
-prodavanje istog (ufff... ne bih opet)
-pletenje kose (ma... davež)
-pisanje (jes, jes!)
-cuvanje galerija i umjetnina u njima (ok, in a way, galerije mi lepo stoje)
-uredništvo (suuper)
-produkcija (izazovno)
-pedagogija (inozemnoj deci držala sam dramsku sekciju, bljak, bilo mi dosadno)
-prodavanje u butiku (ne više, pliiiiz iako je trajalo samo tri dana)
-pranje sudova (fuuj)
-prodavanje sendvica (ugh, al sam lagala.... engleze mislim, tom prilikom)
-prodavanje aljina i ostalih pizdarija glupim ženetinama (njih nisam lagala kad im ružno stoji)
-pozajmljivanje glasa (ok)
-sve cega se nisam setila
-a ovde nisu nabrojani poslovi koje sam radila uz posao koji radim, kao što je metenje scene za predstavu, šivenje kostima, pravljenje lutaka, nošenje opreme i nameštanje seta....)


kad saberem nisam zaradila ni pet posto ko što bih da sam se kurvala il' bavila dilom dopa. da sam bar poker naucila da igram, il' makar jamb. il' da sam se kladila ko mnoge žene u srbiji danas... baš sam sakerka. osim što sam se obicno dobro provodila. i nije malo.