kako su vas učili? bez muke nema nauke? (uh kolko ne volim poslovice...) mene tako. ili ono, ako lako dođeš do rezultata, nešto nije u redu. oduvek se ne slažem sa tim. ako je bilo lako, onda je bilo i dobro. ako mi se uloga otvorila kao sama od sebe i postupci koje sam birala da je napravim dolazili sami od sebe, uvek je bilo bolje nego kad sam se mučila. kad god sam morala da burgijam i uložim užasan napor, na kraju je ispadalo loše. bilo šta, ne samo uloga. kad god je bilo sumnje, bilo je hevi, a sumnje je bilo onda kad unutra znam da nije u redu, al rekoše mi da je muka neophodna i na kraju ti pripadne muka od te muke. pogrešno su nas učili jer su i njih pogrešno učili. zato vi sledeće možete da učite kako valja. il volite da se svi muče jer ste se i vi mučili? valjda ne.

baš sam nešto zadovoljna kad to još neko kaže naglas. obaška abraham.

See full report...


ogladneh, časna reč. kad vidim ove klipove ne znam dal da plačem il da skačem. obaška što se na jednom la certu pridružio ujka criss cornell sa boljom frizurom i mnogo boljim stanjem glasnih žica nego lanjskih godina. vino piju, u lice se ljube... edi und criss. di sam ja tad bila? a, da. u beogradu. moš misliti... hunger strike.

ne znam kako se vama činilo ono juče, al meni je totalno izgledalo kao the okupacija, falio je policijski čas, jer slobode kretanja nije bilo, samo naoružanih stražara kolko oćeš... došo jedan i zajebao nas dva miliona. sreća pa nije padala kiša, imali bismo dve elementarne nepogode u varoši, medvedeva i kišu.

dok se okreneš, a oni - hop! zatvore prolaz, prelaz, ulaz, ulicu i sve prohode uostalom. tako ja kod kulturnog kentra, a moje dete u muzičkoj kod doma omladine i ne možemo da dođemo jedno do drugog, jer nam nedaju (jedna reč) panduri. ako mislite da se živalj radovao poseti i uskliknjavao sa ljubavlju, varate se. svuda je padalo psovanje.

al ode i medvedev. i ne odvede mladića... kako se pričalo.

sledeći put kad dolazi neka faca ima da se angažujemo ko ovi, da praktikujemo urban pranking

aleluja!

obećala sam sebi da ću da mislim samo o lepim stvarima. neću da se trujem.

u tom smislu ne gledam vesti na televiziji, ne kupujem novine. vesti ne gledam jer je samo loša vest dobra vest, a ne kupujem novine sad već mereno desetljećima, jer u novinama mogu da se pročitaju uglavnom gluposti, osim loših vesti. računam ako je vest važna stići će mi i da se ne trudim, vest o cunamiju, vest da su ubili đinđića, da su pale dve kule ili bilo šta drugo, loše ili dobro. ako neku vest ne čujem bez da se išta trudim, znači da i nije bitna. i iako biste rekli da ljudi imaju sposobnost da misle, kad malo obratite pažnju na ono o čemu razgovaraju, shvatite da uopšte ne razmišljaju. ili prepričavaju gorepomenute vesti ili razmenjuju neke gluposti opšteg tipa. i ne da ne misle o čemu govore, nego ni ne slušaju sagovornika.

pa ipak, ako i ne želim da (se) trujem, moram da lanem, da se ne pravim da ne postoji i da ne primećujem.

u srbiji postoje tri kategorije ljudi od kojih možete očekivati sve, a pod sve podrazumevam sve najgore. to su kum, majstor i komšija. neću da kažem da je svaki komšija loš il svaki kum i majstor, ali ovo su opasne kategorije in dizgajz.

kod mene majstor ne ulazi ako mogu nešto sama da uradim, kao moleraj recimo. al nekad moram da zovnem majstora, ne znam da promenim prozore. onda majstori dođu, obično slažu kad će, pa dođu tri nedelje kasnije, razvale šta se ima razvaliti i eventualno počiste đubre iza sebe, ovi moji jesu, al iako u obavezi da iznesu stare prozore, ipak su ih ostavili u dvorištu da iznese ''neko drugi''. uz to, nisu ništa završili. postave prozore, al ništa osim toga, zidovi ostanu razvaljeni, malter obijen, nijedna ivica popravljena i sve tako. ako dođe parketar, on obožava da upropasti zidove koje je baš pre njega uradio moler. glavna majstorska rečenica je ''ko vam je ovo radio?'' ja volim da odgovorim, ''majstor pera''. onda oni stanu jer odgovor nikad nisu ni očekivali, pitanje je postavljeno tek da bi se napravio važan kako je on super majstorska fora za razliku od predhodnog majstora, a ne realno pitanje. mislim... turn on the brains... za početak.

komšija je tu da ti ne da potpis ako hoćeš da uvedeš grejanje il šta god, da se uključi na tvoj vodomer ili internet, da mu curi u kupatilu na tvoj plafon, da se dere na tvoje goste ako glasno pričaju u hodniku ili da pušta narodnjake u dva ujutru.

kum... nije dugme. čuj, kakve veze dugmići imaju sa kumstvom, osim ako kumstvo baš i nisu dugmići? mi sve imamo tako neke krilatice, tipa sloga srbina spasava, kum dugmence i driker, što li je to? da nas opomene? pa ako neko treba da te opominje na slogu sa bližnjim, onda si stvarno u dubiozi.

što je bre tako?

zato što srbi nenormalno vole da se prave važni, drugim rečima da se kurče. a kurči se samo onaj kome je veličine nečijeg palca na nozi ili kurca nema dibiduz. umesto da sa susedima, majstorima, klijentima, ortacima, prolaznicima i poznanicima, doktorima i uopšte celim svetom živimo mirno, mi se kurčimo. i pojedinačno i kao narod, a ko se kurči obično dobije po pičci.


ok, rekla sam da ću samo o lepim stvarima. i oću, al ovo sam morala da bljunem iako nimalo nije damski, pa opraštajte, but... beware. za početak budite dobri prema sebi, pa čete onda lako biti prema drugima. i da vidiš kako će da se otopi obest u onoga preko puta. a biti nečiji kum, komšija ili majstor može da bude najlepša stvar, najradosnija. lepo je biti ljudsko biće. kao ljudsko biće imaš priliku. da nekog usrećiš, da nekome pomogneš, da nekome sa tobom bude bolje. nije obrnuto.

moramo da shvatimo da smo jedno. svi smo jedno. sav živi i neživi svet. i ako ubiju francuza, niko ne može da se izvuče od odgovornosti. ako se pobije pola nekog naroda, svi ostali narodi su odgovorni, ne samo onaj koji je ubijao.

zato se ne zavaravajte time da ''niste u sistemu odlučivanja'' (whatever that means, which is btw nothing), da ne živite ovde, da ste glasali za neke druge. svi smo odgovorni za sve.
to se lako uči. za početak, budite odgovorni - za sebe. koliko moram sebe da mrzim da bih drugome naudio?

kolektivna odgovornost direktnog počinioca ne oslobađa zakonske odgovornosti.

we are the one.

znam. kasnim. al znate šta se sve izdogađalo... plus čedo palo na glavicu pa smo bili kinda stressed out. na poslu je khm... busy u najmanju ruku, u fazonu sam da sikter bre. nevaspitanje nije dozvoljeno. dixi.


ok, rešili smo da je to za nama. i da najmanje dvadeset pet puta dnevno prepoznamo nešto zbog čega nam se prijatno ugreje krv pa nam milo oko srca. male stvari, ono, dnevne, nasmešio nam se muž, hi, mammy, dete nam se obradovalo kad smo došli kući, lep zalazak, šta god. malo, veliko, sitno, skoro nevidljivo, il pak neka velika radost. al dvadeset pet puta. da znamo za nju. i tako u potrazi za tim dobrim stvarima, privući ćemo ih da nam dolaze u većem nego što je dvadeset pet broju.


kod mene predivno vreme. hvala za sunčani septembar.
thank you. thank you. thank you.
hvala za sunčani equinox, nisam ga mašila, znala sam da je to on. tj. ona, ravnodnevnica, iako nisam rekla naglas.
hvala za novi pearl jam album backspacer koji je remek delo.
hvala za fantastične drugare (koje nikad nisam srela uživo) from cro and it na dojavama, pa sam mogla da preslušam masterpiece ihaj ranije nego što je bio zvanično released.
hvala za dživdžija koji se juče sklonio kod nas jer mu je povređeno krilo, pa smo ga usvojili i napravili mu kuću sa kupatilom na terasi





hvala za dalai lamin smisao za humor



...
ih. ima. ima puno. ima i kod vas. all is well. gledamo šta imamo, ne žalimo se što nešto nemamo. n'est pas?


evo i reči

ovih dana je pre godinu dana umrla sonja savić. znate. ko što verovatno sve znate o sonji savić. al pojma nemate. nemam ni ja, niko nema pojma. kad sam shvatila da je umrla, sećam se da sam pomislila kraj. dalje nema. udarismo o dance. a onda, nije ni moglo da bude drugačije. pojma nemam, rekoh već.

išla sam na pomen u gorevnicu. nisam videla sonjine ima frtalj veka. ne poznaje nam se. a ni ne oseća. i skupilo se sveta, neke sam znala, neke jok. pa smo plakali. i psovali. i - bili tamo. nikad se ne bismo našli u ovoj kombinaciji da nije - ovoga.
nemojte da dozvolite da se i vama to desi, da se skupljate ovakvim povodom. čuvajte onog do sebe. rastite, ne takmičite se, ima dovoljno za sve.

onda su zabranili belgrade pride. pade jadna mala cica maca i nestade. vlada mislim, računam saće. a opet, zabole me i za the vladu. svakoj vlasti jednom dođe kraj, to je ono što svaka i zaboravlja.
ne znam kakve to ima veze, nema, al desilo se istog dana.

šta bi sad rekla sonja, nemam pojma, i dalje.

nešto ni na šta ne mogu da se zaprepastim. nisam u depri, nisam čak ni melanholična. mogla bih da povedem pobunu, makar razmera one bežanja sa časa celo odeljenje, al ja ne volim pobune, nikad se ne borim ''protiv''' nego ''za''. a imam samo jedno za - za život. za lepi život. svima.

mnogo sam naučila ovog vikenda. iako i dalje mnogo ne znam, na čemu sam greatly thankful.

zahvaljujem na vožnji do beograda, na odličnom društvu i road svirci od pearl jam. i na zamalo dugi.

živi bili.

yes!

enjoy.

(ko je hteo na moj blog ovih dana, pa nije mogao, to je zato što je pao the server. pade i nestade, jadna mala cica maca. pa kad pane server najskuplji sa najjačom tech podrškom i slično, čemu da se nadamo... osim da može da pane i vlada. jeeeee... al to je manje bitno i tako mu to dođe kad oću da imam nezavisan the blog. hvala tehničkoj i ostalim podrškama koje imam u kući).


danas je 09. 09. 09. (deveti deveti dveiljadedevete). number nine, davno je rekao lenon džon. što mi to sad pade na pamet...

htela sam da vam kažem da ne date da vas varaju. da vas uče da niste važni, da ko vas pita, da vas kritikuju, da vas ponižavaju i omalovažavaju, a usput vam otimaju kintu pod obavezno. pretpostavljam da sad ide pitanje ''koji oni'', al ono je retoričko. svi nam to govore od malenstva. roditelji, učitelji, mentori, najbolji ortaci, država, religija ako nekoj pripadamo, jednom rečju, tutti, hor i orekstar zajedno sa solistima.

svako od nas, svako, došao je na planetu da napravi razliku. da nema mene, planeta ne bi bila ovako dobro mesto. da nije tebe, ne bi bila ovako dobro mesto. kad se rodilo moje čedo, rekla sam mu ''dobrodošao, ovo je predivno mesto, svet je divan, a sad sa tobom je još lepši''. svako od nas ga čini lepšim nego što bi bio da nije nas. mi nismo ljudska bića koja teže da postanu duhovna, baš suprotno, mi smo duhovna bića koja dele ljudsko iskustvo.

milenijumima su nas učili da je obrnuto. da smo roblje, da treba da zaslužimo mesto u raju a da ne bismo išli u pakao, recimo... a mi zaboravni, zaboravili smo da smo sami iskali da dođemo na planetu nam. da smo želeli da stvaramo iz kontrasta koji ovaj svet pruža, da je život radost i da iz njega treba da crpimo uživanje i isto donosimo drugima. ne da se bijemo ko je u pravu. ne da popuštamo slabostima.

teach your children well rečeno je.

uvek ćete znati kad vas neko pogrešno uči. to je onda kad se naš stomak buni, kad nam unutrašnji sistem za navođenje kaže ''beži'', čak i ako nam ideje koje su nam usađene kažu ''ostani''. onaj koji nas uči da nismo vredni, da treba da se pognemo i odreknemo ljubavi, onaj koji nas uči da je on važniji od nas, ili da nismo isti. onaj koji nas okreće protiv drugoga. onaj ko nas drži u strahu, koji paradoksalno, iako najveća slabost, ima veliku snagu.