prema budističkoj folozofiji, svako osetljivo biće koje ima razum i svest, ima mogućnost da postane BUDA. to jest, budan.

u novoj godini. da se probudimo, da budemo BUDNI.




srećna nova godina. evo već, 2008. dosta je bilo spavanja. awake!

evo još malo. još malo ostalo od ove godinice. saće nova. jel ćemo da se preslišavamo kakvi smo bili i obećavamo sebi kakvi ćemo da budemo? od ponedeljka, od utorka, evo sad... ajde.

ja sam bila dobra. majkemi. biću još bolja. a vi?

ko što znamo, promene počinju pojedinačno, uvek ih pokreće manjina, većina sledi, svako ima svoj posao i svoj deo. mnogo malih, donosi velike promene. život i jeste sačinjen samo od njih.

da li treba da naglasim da je upravo život sve što imamo? i u tom životu mogućnost da mislimo i osećamo. ako toga nema... nemam pojma. kad odem, javiću vam. se.

a dotle, imam samo jednu poruku za čovečanstvo. nikad neću prestati da je ponavljam, a vidim i neki svet do koga držim.

bili mi, to jest moje detence i ja, da ono dobije paket od djeda mraza. pošto sam, jelte, do skora bila slobodnjak, pripada mi i mu paketić za ovu sezonu.

ranije je moje udruženje za našu decu organizovalo ili da idemo u pozorište puž na predstavu i rukovanje sa ćirom kao deda mrazom ili u boško buha pozorište sa platišom kao deda mrazom. deca odgledaju predstavu, siti se ismejemo, galami se, vidiš kolege, budu paketići zavisno od finansijskog stanja sponzora bogatiji ili siromašniji, slikanje, pa slike podižemo u udruženju cele godine i uglavnom bude fino.

ove godine nas zvali u sava centar. na dnu pozivnice piše kako je paketiće obezbedila skupština grada, a priredba je doslovce najavljena kao ''muzičko dešavanje'', neću da kažem ime manifestacije jer je kretensko, pa da mi ne usmrdi blog.

došli mi na vreme, prvi redovi zauzeti VIP obeležjima, sednemo na neka mesta, na sceni dečji hor sa jedne strane i deca solisti sa druge, u sredini video bim, a bogami i dva postrance. izađe neka žena i kad se prodra onako na mikrofon, ja skočila sa stolice od straha jer sam baš tad pogledavala po sali koga ima, onako neoprezno. jebote, rekoh naglas, kretenko. vidim ne znam ko je osoba koja vodi konferansu, uostalom krajnje neduhovita i nešarmantna, čita imena pevača, kompozitora, aranžera i stihoklepaca, a na bimu nam neprestano vrte telope sponzora koje nam dotična konferansijerka jedino i ponavlja sa udivljenijem. mislim, to je oficijelni tekst priredbe, čitanje imena sponzora. pink, pinKids, siti rekords, kurir, pa neki trejd, plast, neki radio, dal sam zapamtila, nisam.

posle nekog vemena moje dete traži da ide u toalet i onda nije hteo da se vraća u gledalište, pa smo obilazili prostranstva sava centra i kladili se kolko ima kvadrata. videli smo da je u jednom ćošku od hola servirano posluženje na dugačkim stolovima, a tu je i gomiletina paketa u velikim kesama iznad kojih stoji natpis:



malo po malo počne da se skuplja narod koji je takođe izašao sa čarobne manifestacije i sa nekim jadnim deda mrazom kome se pomera brada otkrivajući senku neobrijanih crnih obraza, koji sedi i ćuti u ćošku, mršav i mlad, neka žena počne da nas proziva. tu su deca svih slobodnjaka. ne samo mi dramski, nego i likovnjaci, primenjaši, filmski radnici. kolege besne, zapanjene. zeleni od gađenja. skupština grada nas je sve strpala pred jedan ''muzički događaj'' kome su sponzori najveći šljamovi i dušmani ove zemlje, oni što narodu direktno rade o glavi. kurir i pink sa pratiljama. na kraju saznam ko je spodoba koja je vodila program, tijana dapčević. jadnica. ni ne zna kako je nešarmantna, neko je valjda slagao da je fora, a posle čujem da je to već veliki biznis u kome knez, gru, leontina i još neki likovi kojima ne znam ni imena kreću u još jednu pljačku naroda sa poslom koji nikad ne propada, poslom za decu. oni komponuju i pišu kretenske tekstove pesama za decu.

čekali smo dva sata da prozovu ime moga čeda koje drhti i nada se da je nešto ''ekstra'' u toj kesurdači, sva klopa je bila sljuštena brzinom svetlosti jer su čekajući svi ogladneli, a pričajući sa kolegama i gledajući ih, shvatim da smo mnogo loše ostarili. i mnogo i loše. skoro kao ono sa jebanjem, dugo i loše. baš je tako bilo. jebanje u mozak, dugo i loše. na kraju je poklon prezreo kao potpunu budalaštinu jer je sadržaj ponižavajući iako je gabarit bio obećavajući (kao što obično i bude u životu).

ako mislite da mu sve detalje tog blama nisam objasnila, varate se. shvatio je da je to najniži nivo i vajkao se što opet nismo išli na pozorišnu pedstavu, jer tamo je bilo mnogo lepo predhodnih godina, kako reče. bar su bile dobre predstave i deda mrazu je mogao da sedne u krilo. i lepo je na svoje oči video za šta prestonica drži svoje umetnike i šta o njima misli. opet smo dobili the moral: umetnost treba da je komercijalna.

ja verujem u spirit deda mraza. i radujem se novogodišnjim poklonima, malim i velikim kutijama i kad ih otpakujem i kad ih zamotavam i slažem za druge ispod jelke ili okićenog drvceta. i ne želim da mu ubijem christmas spirit, al kako? uz pomoć pinka? tijane dapčević? kurira? sramota za skupštinu grada koju pritom ne vode radikali i sps, nego kobajagi neki urbani beogradski svet. beograd je inače ovih dana u neviđenoj kaljuzi. svuda je led, blato i razrovani drumovi. al, okitili su, nije da nisu. okićeno blato. dno.


srećna nam dveiljadeosma. do mojega.

pa vi vidite.

bila ja na televiziji. ovo je produkcija grupe mreža, a prikazuje rts, znate na koji mislim. onaj servis narodni. nazdravlje.

sorry, ali navala je rusa i ukrajinaca što zatrpavaju net. svako malo pa se učipi neka budala za pola kopejke po satu da mi udara linkove na penis enlargment, casino online i slične strane, a postovi im ko vrata. onda moram da ih držim u fijoci, a kako ću vrata u fijoku, pa je zato blog under control. inner control, kao u pandurskim serijama.

ali. tko želi, nek mi dojavi na link desno, otvaram naloge ko hoće da piše, be my guests. loguješ se i staviš komentar kako ti je volja. i ako ti je volja.

ko neće, opet lepo i opet može da piše, al ti komentari čekaju na mene da se logujem i objavim ih.

anyways, the more the merrier.

oduvek mislim kako smo svi u nekoj vrsti konekcije, da srpski kažem, povezanosti. znam od malenstva da ako ja nešto, onda nešto tamo negde. prosta akcija i reakcija, da. ali nije da smo uvek svesni koliko smo u vezi i sa onime što nam na prvi pogled nije blizu. sve stvari su povezane. temeljno, debelim vezama. ljudi i tigrovi, maline i vulkani, led na polovima i afrički slonovi, redom...

onda smo aktivirali internet, a i sebe bogami na internetu. u internetu. kliknuli, registrovali se, dali virtuelnu adresu, krstili sami sebe, zakačili se u mrežu. world wide web je tek ogledalo onoga što je svet. nije drugi svet, čak nije ni drugačiji. i sa internetom je toliko očigledno da smo međusobno ne povezani, nego svezani. nema mrdanja a da se tamo nešto ne zatrese, ne zatreperi makar. talasi. elektroni. connection. sad sve tako vidljivo i mrdajuće.

jedan svet. jedna planeta. jedna majčica, jedni mi. kako bi bilo da upotrebimo moždanih vijuga veštinu, da ne bismo bili i jadni mi?

respect.

pobednik u pacovskoj trci, da ne kažem u trci pacova, i dalje je pacov. sorry.

RATS



They don't eat, don't sleep
They don't feed, they don't seethe
Bare their gums when they moan and squeak
Lick the dirt off a larger one's feet
They don't push, don't crowd
Congregate until they're much too loud
Fuck to procreate till they are dead
Drink the blood of their so called best friend

They don't scurry when something bigger comes their way
Don't pack themselves together and run as one
Don't shit where they're not supposed to
Don't take what's not theirs, they don't compare

They don't scam, don't fight
Don't oppress an equals given rights
Starve the poor so they can be well fed
Line their holes with the dead ones bread

They don't scurry when something bigger comes their way
Don't pack themselves together and run as one
Don't shit where they're not supposed to
Don't take what's not theirs, they don't compare...

They don't scurry when something bigger comes their way
Don't pack themselves together and run as one
Don't shit where they're not supposed to
Don't take what's not theirs... they don't compare...
Rats...they don't compare
Rats...they don't compare

Ben, the two of us need look no more
Ben, the two of us need look no more
Ben, the two of us need look no more
Ben, the two of us need look no more

na klinici na kojoj radim crkla oba ''saniteta'', da ne kažem ambulantna vozila, i sad jedno još čeka na opravku jer nema da se kupi letva od volana, a drugo čeka da se osuši farba jer ga neko žvajznuo na parkingu. bolnica bez saniteta nikako ne ide, al za par dana može da se izdrži, tu je brate hitna pomoć, da ne kažem emergency medical service, ako baš bude stani-pani. a bude, da se ne lažemo.

i sad. juče. dobijem nalog od načelnika odeljenja da zovem hitnu pomoć da hitno prevezu jednu pacijentkinju u drugu ustanovu jer ova ustanova ne može da pomogne u spasavanju naroda od svih bolesti i pošasti. i zovem. baška što se moja klinika dogovorila sa hitnom da nam pritekne u pomoć ako je frka. okrenem 94, sve ispričam ko sam i šta sam, oni me bez reči prebace na drugog, drugom ispričam to isto, on me prebaci na trećeg, treći počne da me šikanira i šta ja sad tu oću od njega (valjda da ga vodim u bioskop)i da on ne zna ništa ni o kakvom dogovoru i nek se njemu moj direktor javi.

a meni tad mrak na očinji vid. da se direktor javi dispečeru da bi potvrdio moje reči? ja valjda nemam šta u životu da radim i glavna mi je zabava da okrećem hitnu pomoć i slažem im žvaku. budući da mi je direktor normalan i razuman čovek, mnim da mu ne bi bio problem da priča sa narečenim dispečerom, al ne mogu da čekam taj momenat jer direktor operiše u tom trenutku, ne zna se kad će da završi a pacijentkinja treba brzo da se odveze.

naljutim se. ne, dobijem nervni slom, sa dranjem u ofisu, psovanjem svega po spisku kao što oni nama psuju sve kad ih zovemo. ne budem ni lenja ni smotana i zovnem da ga prijavim, saznam kako mu je ime i da se sa njime uvek ima problema, pa sad će da ga opomenu i daju mi neki direktan telefon ne bih li uspela u svom poduhvatu. nemogućem, btw. a kad al tamo, a ono ista budaletina. kaže ''nemojte me više zvati.'' i spusti mi slušalicu. nemojte me više zvati?!!! naravno da sam odma zvala, samo sad njegovog direktora.

a pre dva dana su bili u novinama i na televiziji jer im umrla jedna pacijentkinja što je njih bolo kurac da dođu da je prevezu, pošto jelte nisu oni taksi. doktor koji je odbio poziv suspendovan na tri dana, što će reći, još je dobio i mali predah, poslali ga da se izduva, pa nazad, stresan mu posao, šta li?

ko u našoj zemlji postaje doktor? kad se klinac upiše na medicinu pretpostavlja se da je dovoljno inteligentan. a ako je inteligentan, vidi oko sebe i jasno mu je da kao doktor nikad neće prestati sa učenjem i usavršavanjem, da ima da čita debele knjige do kraja života, da će da ima malu platu i noćna dežurstva i ''jedinu'' satisfakciju da je nekome spasao život ili ga učinio podnošljivijim. a za to ipak treba da ti je stalo do ljudskih bića. za to ipak treba da si altruista. il se od početka meračiš na mito.

elem, danas ista stvar. neću da zovem, zamolim koleginicu da to uradi umesto mene, ne mogu sa budalama, a i možda je u meni problem. e pa, koleginica se isto provela iako je bila druga garnitura na dežurstvu. dakle nije problem u mojoj ličnosti nego u njihovoj službi.



da ne grešim dušu, davno sam jednom zvala da pitam kako da se vladam kad sam tek sumnjala da sam u drugom stanju i taj mi je doktor što se javio meni trudnoj pod navalom hormona ludila, ostao u najlepšem sećanju, jer mi je blagim načinom i nežnim glasom opričao da je moje ludilo legitimno kao i malo povišena temperatura i neka mi je sa srećom. al taj je očigledno bio izuzetak i nadam se da nije ostao da radi sa ovim aždajama, kad ih već nije inficirao dobrim vajbom. cijepljenje neuspelo.

ja bih to sve preraspodelila da malo radi sa torbakom po seoskom blatu i gudurama.

nas troje u kući, predzimsko predveče.

kućevna idila.

moje dete na jednom kompu, igra ovo i sluša ovo

heroes of might and magic

na drugom kompu radi moj muž i sa zvučnika pleše ovo

hassell

ja u kujni, u džepu kecelje mi mala mašina a u slušalicama ovo
crown of thorns

svako udario po svojoj pesmi. otuđenje? jok, čista idila, samo je nedostatak prostora. razni ljudi, razna muzika.