smisao života.


srž identiteta apsolutnog postojanja pokreće sama njegova priroda da istraži sopstvenu kreaciju koja je jedna u sebi. ono samo daje istu ovu unutrašnju potrebu svim svojim kreacijama kao genetsku odrednicu. ovaj primalni instinkt uputio je svoje kreacije da poniknu u dubine stvorenog i prenesu tu težnju sa roditelja na dete u cilju otkrivanja. to kreaciju nagoni da uroni u vreme i stvari. osnovni smisao otkrivanja kreacije jeste da otkrije nova emocionalna stanja u opažanju što podstiče kolektivnu mudrost apsolutnog postojanja.

prva faza je stvaranje svetlosnog tela. svetlosno telo u isto vreme je i određena tačka u vremenu i prostoru a i svesnost sveprisutna. u ovoj fazi kreacija je još uvek bezoblična, ali svesna svoje prilike da prenese čistu vibraciju u druge dimenzije vremena i prostora. jedinstvenost i nezavisnost darovi su dati kreaciji, dnk pušta svetlosno telo da preuzme posebnost i istraži multiverzum u iluziji o odvojenosti od apsolutnog postojanja. u ovoj fazi jedinka postaje svesna sebe i počinje da uči o sebi. izbor koji jedinka ima čini svaki mogući pokret u tami koji se može zamisliti. ipak, izbori koje jedinka pravi ne vode u osuđivanje i ne nose posledice kako neka verovanja sugerišu, jer bi to gušilo slobodnu volju i umesto istraživača stvorilo robota. ova ekspanzija jedinstvenog uvida onda biva apsorbovana apsolutnim postojanjem. kada jedinka funkcioniše ograničena ljudskim instrumentom, ona sebe udaljava od jedinstva sa apsolutnim postojanjem, ali ipak ostaje u saglasju sa njim kroz duboku čežnju da mu se vrati. ovo se zove božansko nezadovoljstvo koje smo svi iskusili i koje se sad tako snažno oseća u celom čovečanstvu.

svako ljudsko telo stvoreno je da dozvoli sveprisustvu apsolutnog postojanja da svoju svest kroz mnoge prozore percepcije usredsredi dok ljudskom telu dozvoljava da bude svesno samo jedne primarne realnosti u datom trenutku jer um, osećanja i telo mogu da iskuse samo jednu dominantnu stvarnost u jednom trenutku ili da se uruše.

ipak, svetlost apsolutnog postojanja može da pojmi jedinstvene emotivne perspektive kroz domen podsvesnog ljudske jedinke. jedinka je takođe osposobljena da doživi sva iskustva oblika, mesta i vremena kao jedan potpuni doživljaj. ovo božansko iskustvo dešava se kada se stekne istinska mudrost.

ljudski rod crpi mudrost iz religije, nauke i filozofije. ovo ipak nije istinska mudrost, tek je njena senka, budući da prava mudrost ne razdvaja, ona ujedinjuje.

apsolutno postojanje je svojim originalnim dizajnom dalo ljudskoj vrsti sposobnost i sredstva da sama dođe do mudrosti. ljudska vrsta sada ubrzano razvija učitelje, radnike svetlosti, koji uvode u istinsku mudrost u sadašnji nesvesni svet željno očekujući taj dolazak. ovo se ne odigrava selektnom hijerarhijom već buđenjem duše koja prenosi mudrost sa jedne generacije na drugu kao sve veće talase koji dosežu do krajnjih granica njihove božanske prirode apsolutnog postojanja.

ovo je uspeće ljudske vrste koje sad doživljavaju svi, svako na svom trenutnom nivou svesnosti. oni koji se kriju od svetlosti istine, ovaj talas svetlosti doživljavaju kao rastući strah. oni koji ga prihvataju i predaju mu se, doživljavaju svetlost preobražaja kao duboke talase radosti, mira i slobode. to je prirodno stanje vanvremenskog i vanprostornog. jedinka se vidi kao besmrtni deo apsolutnog postojanja. sa ovog mesta ona je evoluirajuća božanska čestica istraživanja određenog apsolutnim postojanjem da pronalazi, čini dostupnim, razvija i menja sve kreacije kao odgovor jedinstvenim emotivnim stanjima percepcije aposlutnog postojanja koje se može videti samo u trodimenzionalnom okruženju. ono se pojavljuje kao smrtni, individualni deo svoje vrste. kako jedinka ispunjava svoju svrhu, ona stiče neophodnu mudrost i saosećanje da povede mlađe vrste do njihove istinske mudrosti sve vreme doživljavajući svaku moguću emociju na svom jedinstvenom putu.

dobivši istinsku mudrost živi u potpunom miru, ljubavi i radosti svog tvorca - apsolutnog postojanja.

ova faza, u koju čovečanstvo sad ulazi, zove se uspeće i početak je zlatnog doba.


prostije rečeno, ovo je najbolje vreme. love yourself.

srećan rođendan koji ga danas slave. celebrate. life

enjoy.





''da li biramo da vidimo mogućnosti? da li zaista verujemo da one postoje?''

Dewitt Jones mogućnost celebrate whats right with the world

amerikanci danas slave thanksgiving. ne mogu da se setim imamo li mi neki sličan praznik. neko bi rekao da je to kao naša slava, al pravo da vam kažem, naša slava ni na šta više ne liči, a ponajmanje na thanksgiving, dan kad smo zahvalni. slava je kod nas postala dan za krkanluk svake vrste i svekoliko opijanje, ne za šaputanje i savetovanje sa kućnim svecem. i tako kaže meni sveti sava... il sveti nikola zvani nidža srbin... jok.

neću da kritikujem. znam da se i ameri uletve na današnji dan, ako ste na to mislili.

pre neki dan sam ovde nabrajala za šta sam sve bila zahvalna tog dana. to sam radila naglas, da svi znate. inače to radim svaki dan kad polazim na spavanje. zovite me looney, al ja to radim. zahvaljujem se za sve što sam tog dana imala. za život, na početku, za dah koji mi donosi taj život, pa onda redom. čak i za narod koji mi hrupi u ofis u prljavim cipelama i groznom raspoloženju, jer kad god mi se raspoloženje ne pokvari eto razloga za giving thanks, hvala za lekciju koju sam dobila, sad znam više. i onda dalje...

kad god ste u depri, a znam da jeste jer, ako ništa drugo, živite u srbiji, setite se nečega zbog čega ste zahvalni. potpuno je nemoguće biti zahvalan i u depresiji u isto vreme.

zahvalnost je iste frekvencije kao ljubav.

napravite svesku u koju ćete beležiti sve za šta ste zahvalni. garantujem vam da će to promeniti vaš život temeljno. naučićete da vidite dobre stvari pre nego loše. ne da budete u magli, nego da se okrenete, jer to je ono na šta se mislilo pod ''okreni drugi obraz'', ne da te mlatnu po njemu još jedared, nego da ne gledaš gadost...

danas neću da nabrajam da mi ne biste rekli ko da se zahvaljujem za oskara. na šta bih vam ja rekla da, vežbam.

''ono što nas sapliće kroz život naš je strah. i ponekad kad gledate izbliza, otkrijete da vaši strahovi nisu baš ono što ste mislili da jesu.
naš najveći strah nije da smo nepodesni, naš je najveći strah da smo moćniji nego što se da izmeriti. mi se bojimo svoje svetlosti, ne svoje tamne strane. pitamo se, ko sam ja da bih bio briljantan, veličanstven, talentovan, izvanredan? a u stvari, šta zamišljate da jeste a da niste sve to?! ti, božije si dete. tvoje sitničarenje ne služi svetu. nema ničeg oplemenjujućeg u ustezanju da se drugi pored tebe ne bi osećali nesigurno. svi smo predoređeni da sijamo kao deca što sijaju. rođeni smo da predstavimo slavu boga koji je u nama. ona nije samo u nekima od nas, ona je u svima nama. i kad puštamo da naša svetlost sija, mi nesvesno dajemo dozvolu drugima da učine to isto. kada se oslobodimo sopstvenog straha, naše prisustvo automatski oslobađa druge. i tako je to sveti posao, osloboditi se sopstvenog straha. to ne pomaže samo vama, već pomaže celom svetu.''

u slučaju da niste gledali, ili da jeste, al biste opet. be my guest.

enjoy.

kako su vas učili? bez muke nema nauke? (uh kolko ne volim poslovice...) mene tako. ili ono, ako lako dođeš do rezultata, nešto nije u redu. oduvek se ne slažem sa tim. ako je bilo lako, onda je bilo i dobro. ako mi se uloga otvorila kao sama od sebe i postupci koje sam birala da je napravim dolazili sami od sebe, uvek je bilo bolje nego kad sam se mučila. kad god sam morala da burgijam i uložim užasan napor, na kraju je ispadalo loše. bilo šta, ne samo uloga. kad god je bilo sumnje, bilo je hevi, a sumnje je bilo onda kad unutra znam da nije u redu, al rekoše mi da je muka neophodna i na kraju ti pripadne muka od te muke. pogrešno su nas učili jer su i njih pogrešno učili. zato vi sledeće možete da učite kako valja. il volite da se svi muče jer ste se i vi mučili? valjda ne.

baš sam nešto zadovoljna kad to još neko kaže naglas. obaška abraham.

See full report...


ogladneh, časna reč. kad vidim ove klipove ne znam dal da plačem il da skačem. obaška što se na jednom la certu pridružio ujka criss cornell sa boljom frizurom i mnogo boljim stanjem glasnih žica nego lanjskih godina. vino piju, u lice se ljube... edi und criss. di sam ja tad bila? a, da. u beogradu. moš misliti... hunger strike.

ne znam kako se vama činilo ono juče, al meni je totalno izgledalo kao the okupacija, falio je policijski čas, jer slobode kretanja nije bilo, samo naoružanih stražara kolko oćeš... došo jedan i zajebao nas dva miliona. sreća pa nije padala kiša, imali bismo dve elementarne nepogode u varoši, medvedeva i kišu.

dok se okreneš, a oni - hop! zatvore prolaz, prelaz, ulaz, ulicu i sve prohode uostalom. tako ja kod kulturnog kentra, a moje dete u muzičkoj kod doma omladine i ne možemo da dođemo jedno do drugog, jer nam nedaju (jedna reč) panduri. ako mislite da se živalj radovao poseti i uskliknjavao sa ljubavlju, varate se. svuda je padalo psovanje.

al ode i medvedev. i ne odvede mladića... kako se pričalo.

sledeći put kad dolazi neka faca ima da se angažujemo ko ovi, da praktikujemo urban pranking

aleluja!

obećala sam sebi da ću da mislim samo o lepim stvarima. neću da se trujem.

u tom smislu ne gledam vesti na televiziji, ne kupujem novine. vesti ne gledam jer je samo loša vest dobra vest, a ne kupujem novine sad već mereno desetljećima, jer u novinama mogu da se pročitaju uglavnom gluposti, osim loših vesti. računam ako je vest važna stići će mi i da se ne trudim, vest o cunamiju, vest da su ubili đinđića, da su pale dve kule ili bilo šta drugo, loše ili dobro. ako neku vest ne čujem bez da se išta trudim, znači da i nije bitna. i iako biste rekli da ljudi imaju sposobnost da misle, kad malo obratite pažnju na ono o čemu razgovaraju, shvatite da uopšte ne razmišljaju. ili prepričavaju gorepomenute vesti ili razmenjuju neke gluposti opšteg tipa. i ne da ne misle o čemu govore, nego ni ne slušaju sagovornika.

pa ipak, ako i ne želim da (se) trujem, moram da lanem, da se ne pravim da ne postoji i da ne primećujem.

u srbiji postoje tri kategorije ljudi od kojih možete očekivati sve, a pod sve podrazumevam sve najgore. to su kum, majstor i komšija. neću da kažem da je svaki komšija loš il svaki kum i majstor, ali ovo su opasne kategorije in dizgajz.

kod mene majstor ne ulazi ako mogu nešto sama da uradim, kao moleraj recimo. al nekad moram da zovnem majstora, ne znam da promenim prozore. onda majstori dođu, obično slažu kad će, pa dođu tri nedelje kasnije, razvale šta se ima razvaliti i eventualno počiste đubre iza sebe, ovi moji jesu, al iako u obavezi da iznesu stare prozore, ipak su ih ostavili u dvorištu da iznese ''neko drugi''. uz to, nisu ništa završili. postave prozore, al ništa osim toga, zidovi ostanu razvaljeni, malter obijen, nijedna ivica popravljena i sve tako. ako dođe parketar, on obožava da upropasti zidove koje je baš pre njega uradio moler. glavna majstorska rečenica je ''ko vam je ovo radio?'' ja volim da odgovorim, ''majstor pera''. onda oni stanu jer odgovor nikad nisu ni očekivali, pitanje je postavljeno tek da bi se napravio važan kako je on super majstorska fora za razliku od predhodnog majstora, a ne realno pitanje. mislim... turn on the brains... za početak.

komšija je tu da ti ne da potpis ako hoćeš da uvedeš grejanje il šta god, da se uključi na tvoj vodomer ili internet, da mu curi u kupatilu na tvoj plafon, da se dere na tvoje goste ako glasno pričaju u hodniku ili da pušta narodnjake u dva ujutru.

kum... nije dugme. čuj, kakve veze dugmići imaju sa kumstvom, osim ako kumstvo baš i nisu dugmići? mi sve imamo tako neke krilatice, tipa sloga srbina spasava, kum dugmence i driker, što li je to? da nas opomene? pa ako neko treba da me opominje na slogu sa bližnjim, onda sam stvarno u dubiozi. a kum u srba na prste se može nabrojati da ti nije podvalio sa kintom, uzeo što nije njegovo, raskinuo ortakluk, il jebao ženu. sve za tvoje dobro, kume!

ne kažem, bio je kod mene jedan dobar majstor, tapetar, imala sam jednog dobrog komšiju, pa se odselio a posle i umro, nekome je kum bolji od brata, a meni moja kuma nikad nije ništa nažao učinila, ali gledam oko sebe i vidim da je baš gadno...

zašto je bre tako?

zato što srbi nenormalno vole da se prave važni, drugim rečima da se kurče. a kurči se samo onaj kome je veličine nečijeg palca na nozi ili kurca nema dibiduz. umesto da sa susedima, majstorima, klijentima, ortacima, prolaznicima i poznanicima, doktorima i uopšte celim svetom živimo mirno, mi se kurčimo. i pojedinačno i kao narod, a ko se kurči obično dobije po pičci.


ok, rekla sam da ću samo o lepim stvarima. i oću, al ovo sam morala da bljunem iako nimalo nije damski, pa opraštajte, but... beware. za početak budite dobri prema sebi, pa čete onda lako biti prema drugima. i da vidiš kako će da se otopi obest u onoga preko puta. a biti nečiji kum, komšija ili majstor može da bude najlepša stvar, najradosnija. lepo je biti ljudsko biće. kao ljudsko biće imaš priliku. da nekog usrećiš, da nekome pomogneš, da nekome sa tobom bude bolje. nije obrnuto.